СРЂ

210

СРЂ. — SR£>.

одјекивали су неком нарочитом мелодичношћу. И троми покренуше се, и учмали погледи у меланхоличара разведрише се. Голуби су гукали на стрехама, врапди се рашћеретали и као опијени, рекао бих без икаква смисла полетали час доле, час горе. Кућица у којој је становала Мара с мајком била је на источном Врачару, у једној од оних мирних улица засађеној кестанима. С лица је имала само четири прозора, а улазак је био одмах уз кућу, у зиду, што је са две стране ограђивао двориште. Преко зида, обојеног отворено жућкастом бојом, као што је било и лице куће, преплетао се густ бршљан, и у неравној линији падао с уличне стране, а у дворишту, одмах уз зид, два, од прилике десетогодишња, бора, као два брата, поносно су дизала своје врхове к небу. То су била два љубимца покојног оца Мариног, који их је сам и посадио у брзо пошто је и кућу подигао. Једног априлског дана, пред вече, пред ту кућу стаде човек један, и остаде да слуша. На кући један прозор, онај последњи према њему, био је отворен. Неко је унутра свирао. Била је Менделсонова композиција оне Хајне-ове песме : % Ich stanđ gelehnet an den Mast.... По мирној улици тихо и дирљиво разлегали су се звуци музике, па онда од једном, онако sotto voce и запева пријатан женски глас. На оближњој кући отвори се прозор и појави се једна женска глава, али, чим угледа оног човека, она се повуче. Кад женска што је певала дође на оно место : Ade mein schčnes Vaterland, човек ce крену. „Да ли ће Боже" прошапута „ово бити добри, или рђави аугуриј" ? Био је јако узбуђен. Срце му је брзо играло. Кад је дошао до уласка, опет мало застаде, потом отвори врата и уђе. Из једне ониске кућице у дну дворишта, где је била кухиња и соба за млађе, једна девојка изиђе преда њ. Била је нова слушкиња. — Кога тражите, молим вас ? — Је ли госпођа код куће ?