СРЂ

ПОД ЈЕСЕН.

267

копрена, која му је дотле везивала очи, пала с очију, и он угледао неке сасвим нове хоризонте. „Њено је срце још слободно" рекла му је њена мајка. Али шта матере знају ? ! ... Шта могу знати оне, кад у највише прилика и саме кћери нису свесне онога, што им се дешава срцем, кад први знаци пробуђене и уздрхтале младости падну на срца њихова ? . . . Нагласак, којим је Мара изговорила последње речи, још му је дрхтао у ушима. „Вара се мајка њена", мислио је даље, „она већ воли, и ако баш не воли тога, о ком су говорили, она онда другога неког воли, и тај други мора да је налик овоме. Јест, такви и морају да су њихови идеали" .... И ту, ту се сети самога себе. Сети се свога баш ни мало лепога лица ; сети се своје чврсте, наретке браде, и својих четрдесет година. И та помисао толико га растужи, да је могао и заплакати. „Па зар од мене баш ништа да не буде" шапутао је, и страшне, мрачне перспективе створише му се пред мисленим погледом. „Зар и даље да живим животом, који ми је постао мрзак ? Зар баш ништа да не остане од ових снова, што сам непрестано сањао ово неколико последњих месеци?" И на тај очајнички крик, што је само он чуо, од једном, као да га каква чврста рука прихвати, и ули му неке нове, духовне снаге. Осети се чвршћи, јачи. „Али који је тај" шапутао је прерођен „који ће њој моћи дати оволико среће, колико јој ја нудим? Ко је тај, који ће је моћи толико волети и ценити колико ја ? Дође ли баш до борбе, ја ћу само пред таквим уступити а пред другим не". Ту се опет као мало смири. „Али на послетку", мислио је даље, „ко зна, ја се можда и варам: можда од свега овога што мислим, нема ничега у ствари". — Шта вам је; што сте се од једном ућутали? запита га Мара смешећи се. Па онда додаде : — ја знам. Ви јемачно мислите да претерујем у овоме, што вам говорим о младом песнику. Право ми кажите: јел'те да сте то помислили? — Нисам, одговори он. — Па шта сте онда мислили? — Хоћеш да ти кажем? — Хоћу.