СРЂ

СРПСКА ВЕЗИЛАЧКА И ТКАЧКА ОРНАМЕНТИКА. Пише Јелица Беловићева — Сарајево. Вјетар душе, а катмер мирише Драги драгој ситну књмгу пише, Пошљи мени душе у памуку . . . Споменици дивних наших народних везова нијесу једини свједоци величине традиције нашега рода, ипак нам и они износе слатку визију прошлости и говоре нам јасно о „старој слави и старим јунацима". Из радова наших бака говори cpeha њихова, бол и туга њихова, вјера и љубав њихова, говори сва душа народна, она лијепа, богата душа. . Умјетност везилачка и ткалачка стајала је у нас на врхунцу техничког савршенства већ у средњем вијеку, кад је није било ни у којег народа Европе тако напредне као у свих Словена. Разнолике манифестације оригиналне наше умјетности прекриле су дворове читаве Европе, то нам повијест јасно доказује. То су мртваци, који говоре јасније него ишто о великој култури тадањих Словена, како нам то припознаје и Францез викомт Melchior de Vogiie. I. Украј византске цивилизације развијала се упоредо и култура јужних Словена. У византској култури састао се као у оточишту тијек романске и притјецај старих азијских култура. Ту је црпао Словен, ту се је рађао и препорађао његов исторични значај. Ту су се састале, стопиле, прелиле и измијешале антике цивилизације, и остављене од својих поганских богова преточиле се у словенске народе у духу хришћанства.