СРЂ

СПОМЕНИЦИ ДУБРОВАЧКИ

објелодањује А. ВУЧЕТИЋ. 3. Једна је исправа бана хрватскога Матка Таловца од године 1441. Помоћу исправа, које су већ објелодањене, дубровачких писаца и Смичикласове повјести хрватске можемо се потанко упознати с Матком. Енгел по Филипу I)e Diversis пише да је Матко био Дубровчанин. Република, кад му је писала казивала му је : membro de liagusa, jiatria -<на carisciша (члан Дубровника, Ваше премиле отаџбине) и conrivits nosler difectissimc (наш преобљубљени суграђанине), како се чита у Diplomatarium. У споменицима навађају се као банови хрватски у исто доба, кад и он, и његова браћа Петар и Франо, а трећи Иван као приор Врански. Дубровчани су имали службеног посла с Матком већ год. 1434 за Сигисмунда а послије као бана и за овог краља и за Алберта и за Ладислава Postanuisa. Кад се Алберто I. справљао на рат с Турцима, Матко је купио око себе војску за тај рат и у ту сврху склапао је мир с Млечићима а с друге стране хотио је измирити Дубровчане и Стјепана Вукчића, да не буде другога рата у земљи за турскога. Иза тога је војска Албертова стала скупљена дуго времена ког Сланкамена, али се у њој залеже куга, те се разиђе. Сам Алберто од ње оболи и умре. Затим Матко Таловац бјеше један од посланика, који уговараху женидбу измећу Владислава Пољскога и Елизабете удове Албертове. Али кад Елизабета роди Ладислава Постумуса, она баци бана Матка у тамницу. Затим Матко умакне из ње, те пристане у Будиму уз друге свјетске великаше и бискупе уз Владислава пољскога проти Елизабети (1440) а овај се окруни. У рату с Турцима цар је Мурат подсједао Биоград, али брат Матков Иван Врански обрани град. Послије пуче рат измећу Елизабете и Владислава Пољскога, а Матка поћерају из земље. Рат је трајао до 9. априла 1441, кад се мир уговори. Тада бјеше настало доба невоље а краљ се Владислав зарати с Туоцима 1444. Ови га потукоше код Варне. У бици деснијем крилом управљаше Матко Таловец, који се спаси од пораза. Доба дакле од 1440 до 1442 мора бити било за Матка врло тешко, кад је још морао тражити новаца у зајам. То је предмет ове исправе 10. јануара (св. Павао пустињак) 1442., писане латински. Бан Матко исповиједа да је примио у зајам двије тисуће златних фиорина и да зато залага Дубровчанима сва своја добра, која се налазе у јурисдикцији краљевства круне Угарске и да их без запреке могу запремити да се наплате, ако он не буде исплатио дуг. Врједност овијех златнијех фиорина установљена је заштитнијем уговором измећу Дубровчана и Људевита Великога године 1358 овим ријечима : iperpera auri.... quorum iperperorum valeaut duo pro floreno (златне перпере, којих два нека вриједе за фиорин.