СРЂ

524

СРЂ. — SRĐ.

Pogleda je Pero onijem svojijem oštrijem okom, pak кб šaljivo : — Znaš li što govoriš"? — upita je; i brojeći na prste : Sad — s barčicom do za Lovrijenac — i da niko ne vidi : to se noćas ne može nikako. — Ajmeh! što si reko ? za što ne ćeš ? — Nijesam ti reko da ne ću, nego da se noćas ne može. Znaš da je barka Đurmanova u Pilam. Dok stignem, uzmem je, privezem se u Kolorinu, ће, hee . . . gje smo ? Oebedžije su već došli u kućarice, stali raditi, iznosit vani bijelje: dakle ne može a da nas kogod ne vidi, a ti to ne ćeš. — Da što ću sada, jadnom meni! . .. kad ću . . . Ne doreče što, er joj se smute oci i polete dvije suze niz obraz. — Hi, hi, hi, ala plači, pa ću i ja prama tebi. Da, ostavimo suza, a govoritno svijesno. To će sutra do ponoća Pero sve akomodat.* Ti me dočekaj na dno skalina** pod Lučinom kućaricom u glavu na ponoća, a za. drugo ne misii. Skupi ruke Marijana na trpezu kod koje je sidjela i naslonivši čelo na dlane reče sama u sebi, ai ne tako tiho da „lerovo" uho nije dočulo : — Sto ću jadna do sutra ! .. . kud ću s onijem .... Pero pristupi i dotaknuvši je prstom reče joj pouzdano : — Marijano ! ti znaš da bih ja za te i za Jelu s Vješala u more skočio. Noćaske nije moguće, kako ti hoćeš. Za to reci mi, mogu li ja za te odvesti za Lovrijenac i učinit što si ti imala učinit. — Sto, što ? što sam ja imala učinit ? zaspe Marijana ustajući iza trpeze. Pero, a da joj išta ne odgovori, zažme oči i otrese glavu, puhajući ustima kako čeljade, kad mu se što dosadi. — Ma ne opuhivaj, nego reci mi, što sam ja imala učinit? — Ne drpi me za jezik ! . . . Vidiš onu ribu u košicu, ona ne govori ništa. Pero taki je, kad hoće. Ja ti govorim za tvoje bolje, i da si mirnija. Mogu li, ne mogu li ? Promisli, pa ako

* uredit, načinit. ** Stepeni.