СРЂ

542

СРЂ. — SRĐ.

људи поведши се за Ивом Војновићем прегнуше, да успоставе у Дубровнику књижевну републику. Ђивановић и Колендић износе на свијетло голе догађаје прошлости, а Онискијевић и Тадин у приповједалачкој форми хоће да популаришу стари дубровачки живот. Већ онда најављени „Задњи трзаји" сад су објелодањени стотом обљетницом пада славне дубровачке државице као чин пијетета прама граду о ком пјесник пјева : „Био си честит, могућан и славан, Сад с' покојник само обожаван". У прповиједалачкој форми, да се голи хисторички догађај занимивије чита, изнио нам је писац задњи покушај :, ' : дубровачке властеле о успостави републике : — На 27 свибња 1806уљегоше Францези на пријевару у Дубровник, гдје осташе све до 15 вељаче 1814. Дубровчани су кроз ово вријеме настојали да се ослободе францеског јарма и да успоставе стару слободну републику. Најаче је ова мисао захватила маха 1813—1814 године. О томе се сачуваше мемоари једног од вођа устанка, маркиза Франа Бунића и на њихову темељу Онискијевић је написао „Задње трзаје". Од вељаче 1813 год., кад се побудила нада у дубровачких патриција о успостави републике, па до вељаче 1814, кад је на мјесто Францеске окупације, Аустрија запремила Дубровник, „Задњи трзаји" приповиједају нам потанко развој задње дубровачке државне кризе. Опазит ми је прије свега гледе тачне хисторичке истине, да писац није баш смио израдит своје дјело на темељу самих субјективних мемоара Франа Бунића, једног од вођа устанка; па можда би се пуно мрачнија показала била слика трулежа оног времена, које је било осудно по дубровачку слободу. Хисторичка истина не смије да трпи, па било ради које симпатије, потјецала она из наших најсветијих успомена. Већ прво поглавје започиње тугаљивим опијелом дубровачкој слободи : град стоји, гдје је и био, море га лиже као вазда, а Срђ му стоји за леђима као од искона, све је исто, ал нема слободног Дубровника". Овај увод једноставан,

* Није био управ посљедњи. Био је дајбуди замишљен још један тајнији око половине XIX. вијека. — Ур.