СРЂ

БИЉЕШКЕ. — BILJEŠKE.

649

Ово друго издање — након готово три године — сада је у нечем проширено. Проширење иде у прилог старијем, а донекле и новијем времену литерарне историје српске и даје се на некијем мјестима опазити побољшана рука састављачева, именито у ситнијем напоменама. Очита тенденција је књизи да учећој омладини даде кратку, а опет прегледну слику о раду у српској литератури до нај новијег времена. Није могуће да се осврнемо на све оно, на што би радо упозорили читаоце; морали би једноставно поћи од одсјека до одсјека и истакнути све оне гријешке и недостатке, што нам их и ово друго издање књиге пружа. Кога буде занимало, тај ће се упознати са књигом самом. Нама преостаје само, да истакнемо некоје моменте. Нај главнија је погрјешка, што је Грчић по ономе : „Атог incipit ab ego (а те)" и сувише био субјективан, па је све своје и нај незнатније ситнарије — писма и писамца — преписку с некијем књижевницима истакао и скупио, шта више није заборавио споменути ни свог комада: „Кавргу" на стр. 273, а све то нема у себи баш никакве књижевне вриједносги; тијем незнатнијем напоменама промашио је мало час наведену тенденцију, јер таковијем лапаријама се збуњује учећа омладина, па и самоук, а при том и оптерећује се а не поучава, и тиме се омразује учење књижевне историје. Попуне пако, које је прама I. издању увео, нијесу свећ на нај згоднији начин везане са текстом. Надаље погрјешка је, што је Грчић код Чедомила Мијатовића на стр. 247 сасвијем мимоишао једно од нај монументалнијех дјела Чединих: „Деспот Ђурађ Бранковић" удвије књиге, издање Чупићеве задужбине у Београду

г. 1880 и 1882. и заборавио спомеЋути радове Милана Павлова Јовановића биографије приопћене у монументалном дјелу: „Знаменити Срби XIX. века" српске штамп. у Загребу год. 1901-1904 ; сем тога заборавио је споменути реферате истога на стр. 302 § 158 и да се је са књижевнијем радом истакао у правним, државним и политичким наукама као и на стр. 303 § 162 у рационалној економији, којег радови су већином приказани по српским књижевно-политичким листовима: „Застави" „Срђу" „Србадији" и др. Напокон велика је гријешка, што је површно обрадио и осакатио знамениту литературу дубровачку тако, да можемо одобрити све оне мане што их је П. М. Колендић изнио у броју 38. о. г.* „Дубровника" у својој оцјени : „Преглед дубровачке литературе у Грчићевој историји срп. књижевности." Можемо ипак казати, да је попунио донекле празнину у нашој литератури, јер се је много тражила и била је ријеткост књига о хист. срп. литературе. Језик и слог у књизи доста је правилан и лијеп, окром неких локализама! Ко све то не вјерује, нека отвори дјело. Хвала Грчићу што приреди ову књигу као пријеку потребу јер немамо друге ! Па ако смо овдје друго издање оцијенили, то смо чинили за то, што је његова појава чињеница која изискује потребитог интереса. Свакако ће она у народу послужити као помоћно средство за проучење српске књижевне повјеснице, у биство које неки не ће још да вјерују ! Важно је пак, да је друго издање књиге ове нашло накладника — српску књижару и штампарију Браће М. Поповића у Новом Саду која није марила ни за труд а ни за трошак, да књига и с техничке стране што дивнија буде, пошто је украшена с ликовима српско-