СРЂ

710

СРЂ. — SRĐ.

ко, upita ga onako u razgovoru: — Baš, djeđe Maro, da te nešto pitam, bi li nam istinu kazao? — Hoću, sinko; odgovara djed Maro. ■— Pravo nam kaži, bi li ti bilo žao umrijeti? Ne, djeco; odgovara djed Maro, nije mi žao umrijeti, ali mi je žao, što mi se cini da sam se jucer rodio. — Ove su mi rijeci ostale, kumane, u pameti, kao da ga sad slušam, pa . . . — Batali, kumane, o čemu misliš i što govoriš! ? prekinem ga ja. Nemoj, боујебе, da veceras o smrti govorimo. Znaš da večeras domaćin badnjak prilaže; nego, рабек, i ne vidjeh ti badnjak ili ga ne misliš danas na oganj metati. — Ima, sinko, i badnjak. Promislio sam ja za nj još davno; odgovara mi kum Ivan i nešto uzdiše. — Pa, kad imaš sve, i sve si zgotovio, treba da se i veseliš. Danas je, za Boga, badnji-dan, a sutra, ako Bog da, Božić. Cio se svijet veseli božjem porođenju, a zašto bismo mi baš danas o nečemu mislili i govorili što nas u sjetu baca? — Hej! moj sinak! nije to baš ni tako. Znaš li ti što je svijet i kolik je svijet? Misliš li ti, da ovaj dan, kad bi cio svijet morao da bude veseo, da je baš to tako? Koliko i koliko će duša, baš danas, da u nekakvoj nevolji ili žalosti i zaborave od jada i nevolje da je ovo dan veselja, te da kažu u sebi: „сгпа li mi Božića" ! Nemoj mislit, da nije onako, jer ti znam kazati, da sam i ja — Bog pomogo! razlijegne se krupni glas avlijom i presiječe kum Ivana u pričanju. — Dao Bog dobro! odvratimo obojica, a na vratima ognjišta ukaže se jedan star ali krupan Hercegovac. Ugrnuo se u struku, oko glave omotao teški saruk, a jednim krajem saruka uhvatio i zagrnuo oba uha i podbradak, da ga čuva od studeni. Na nogama mu jaki vuneni tozluci i nove opanke. Nije baš toliko ni posijedio, ali se vidi da je uhvatio sedamdesetu. — Da si mi dobro i zdravo došo, Mitre! prihvati kum Ivan kad ga vidje. I bolje te naš6! odgovara Mitar. Na zdravlje i sa srećom badnji-dan! — Hvala Mitre i tebi brzo. — Pa kako si? Како tvoji? — Dobro, hvala Bogu, a kod tebe?