СРЂ

712

СРЂ. — SRĐ.

— 'Ajd, sinko, da ti baš nešto pričam, a neka čuju i ovi naokolo; od jednom će mi kum Ivan, i protrlja se sa obe ruke preko oči i obraza, a život. ispravi. Ja ti se, sinak, kako ti već jednom kazah, ovako zanesen ponekad u zeman moje mladosti, još za vrijeme turskoga vakta. Znam kako se je u ono vrijeme živjelo. Mir i ljubav vladala među svima nama. Nije smetalo, što se ja ili ti drukčije krstimo, ili neko od nas da i turski klanja. Jer, vjerujte mi ljudi, ja li turski klanjo, ja li se krstio sa pet ili tri prsta, opet se istomu Bogu moliš. Pravedna molitva, pa čija biJa, do Boga stiže. A danas se, eto, zamrzili, pa se na svrhu među sobom koljemo i jedno drugomu o zlu mislimo. Bože moj! ko nas ovo razvjeri? ko li među nas mržnju zavrže ? Ja gdjekad stanem pa mislim : zašto da smo 'vaki jedan prama drugome, kad opet svi smo jeđno, svi smo braća. Eto u moj zeman pazili smo se s Hercegovcima pa i samim Turcima кб s braćom. Lijepo smo se i u crkvi s njima bratimili. Oni zalazili k nama a mi trčali k njima, i bilo nam neobično, kad se gdjekad ne bi dulje vremena vidjeli. A danas nas omrazili, te ono što se nađemo mi kod njih a oni kod nas, to je, sinko, od ljute nevolje i njihove i naše, a ne iz dobra i iskrena srca, ko što je negda bilo. Evo ovdje živa Mitra, pa neka istinu kaže. — Tako je Ivane, кб da iz jevanđelja čitaš; odgovara Mitar i uzdiše. — Mitrov brat, pok. Stevan, da mu se Bog duši smiluje, — nastavlja kum Ivan — bio mi je pobratim. Niti je njemu smetalo što se ja krstim sa pet prsta, niti meni što on sa tri. Voljeli smo se, da pravo rečem, još za mladosti. Nikad nije sašao k nama u selo a da se nije k meni svrnuo i za zdravlje me pitao; a i ja opet, za pravo, kad god sam u Začulu naljego, uvijek sam k njemu svraćao. Jednom, bila baš subota. Ja otišao u Začulu i odveo sobom mazgu, da doćeram nešto ćumura. Kad sam se vraćao, bio je sa mnom i pok. Stevan, jer je imao nešto posla kod nas u selu. Zaustavimo se gore na karauli da malo počinemo, i tu nađemo nekoliko kiridžija, naj više Arnauta, i nekoliko Hercegovaca. Sjeo ja na jedan kamen i podvio noge a do mene pok. Stevan. Izvadi on pokojnik iz torbe malo presukače i hljeba te jedemo i razgovaramo. S druge strane,