СРЂ

ИЗ РУКОПИСАЈЕДНОГ СЕОСКОГ ЛЕКАРА

161

дететом, и, заиста, Епоа није још знао буквар у својој осмој години. Али, у то доба, научи читати и писати, невероватно брзо, и за шест месеца постаде нај бољи ћак у селу. »То беше врло усрдно и љубазно дете. Дадох му неколико лекција математике и бих зачућен коју плодност објављиваше тај дух, још из детињства. Нај после, признаћу без бојазни, да ме когод исмева, јер ће се опростити једном дивљем старцу неке претераности: са радошћу сам опажао у томе сељачету прве умне производе једне од оних сјајних душа, које се јављају нашем тамном човечанству у великим размацима времена и које подстакнуте потребом да воле колико и жаром да сазнају, испуне, свуда где их судбина смести, једно корисно и лепо дело. »Ова и слична размишљања отпратише ме до Ле-з-Али. Ушавши у ниску салу затекох малога Елоа где лежи у великој памучној постељи, где су га његови родитељи били пренели без све сумње из обзира на озбиљност његовог стања. Дремаше ; а његова мала и фина глава дубљаше подглавак као какав огроман тег. Приближих се. Чело беше ватрено; очи беху зацрвењене; температура целога тела беше врло висока. Мајка и баба беху уз њега, забринуте. Жан Блин, беспослен због своје забринутости, не знајући шта да ради а не смејући да се удаљи, с рукама у џеповима, гледаше нас једне за другим. Дете окрену к мени своје омршавело лице и, тражећи ме добрим и болним погледом, одговори на моја питања, да га чело јако боли а тако исто и око, да чује некакво шуштање које не постоји, да ме познаје и да сам ја његов стари пријатељ. — »Има дрхтавицу и зноји се често, додаде мајка. »Жан Блин промисливши неколико тренутака, рече: — »Без сумње унутра му нешто фали. »Па се ућута. »Би ми одвећ лако да констатујем симптоме једног наглог запалења мозга. Преписах му топле облоге за ноге, и пијавице за иза ушију. Поново се приближих моме младоме пријатељу и покушах да му кажем једну добру реч, једну реч бољу од истине, на жалост! Али се у мени зби нешто сасвим ново. И ако сам био потпуно хладнокрван, ја опазих болесника као кроз један вео и то тако далеко од мене да ми се чинио мали, врло мали. Та смутња у појму простора би у брзо попраћена једном сличном 11