СРЂ

146

СРЂ. — SRĐ.

bez Karoline. Nalazio se svuda. Nigda ga covjek ne može da zaboravi: visok kao trklja, mršav kao cavo, u obrazu kao žuta zemlja, na glavi mu zamazani činovnieki tašket (kapa) i niza nj duga prljava flaida ('koret) kao da si je objesio o vješalo, kratke gaće do vrh elanaka, a karakteristika mu visoki zaprljani kolet (ogrljak) nigda dobro zapueen, te mu skace ispod bradice. Zmario je šuster-kubu od novčića, ali mu obično nije nigda gorjela, no bi je žvakao. Nosio bi vodu s fontane ( cesme), a stala bi za njim huka lera: »Sumpatata, Osmane, mrš dogone, vrati tambur, patria . . .« Sve bi pretrpio, ali bi mu prekipjelo, kad bi mu doviknuli: »Mrš dogone!« On — pravi Dubrovčanin — nije mogao da trpi te uvrjede, pa bi se hitao i drvlja i kamenja, a da se osveti prokletoj dječurliji. »Ja sam pravi Dubrovčanin, gdje ste susjedi, pomozite!!!« Da, on pravi Dubrovčanin nije razumijevao u zadnje doba, u komešanju strasti, na čemu smo, jer bi kliknuo: „Zivjela naša!" To je značilo za Hrvata Hrvatska, a za Srbina Srpska. Tako bi, dakako, svakomu ugodio, jer je Karolina bio samo pravi Dubrovčanin i tijem se ponosio, isto kao ono, što je bio drug u školi gosparu Peru. Nema Karoline, a svakomu se eto čini da još žive: skiadnoj je čeljadi još pred očima ta žalosna prikaza, a neskladnici nemaju koga da muče . . . Svakomu je još u očima, svak zna da mu je kršteno ime Niko, ali malo ko zna i od starije čeljadi, zašto su ga prozvali Karolina. Prošlo je pedeset godina, a u Dubrovnik stigao Talijanac s opicom, te je obukao u crvenu lialjinicu i činila svake marifete na Poljani, biva udarala, mećala iz puške, igrala, mela ■i što ti ja znam .. . Svak se divio majmunčetu i Talijanac se dobro ućesio, kaonuti što bi ista opica sabirala novce na gvantijeru (tepsiju). Talijanac bi dovikivao lukavomu zvjeretu: „Avanti (naprijed) Karolina, avanti Karolina!' I šusnuo bi je tataricom, a da bude okretnija u glamazanju novaca. I nestalo Talijanca, ali ostala uspomena, pa će neki predrti oriđino dubrovački Andro Đurašić sašiti crvenu haljinu i obući Nika, a onako mladićak u žutoj bradici, sličio tamo on, Bože mi prosti, moemuči, jer bi se zgurio kao da se hita na