СРЂ

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ КОМУНЕ.

345

се по себи разуме, да се ја својевољно одричем благајничке дужности. Збогом браћо! С тим речима пође Кирђага вратима. Нема сумње да би смо му ми имали шта одговорити на ту његову беседу, која је надмашила сва наша очекивања, али, ми смо стајали изненађени, поражени, уништени. Све што је Феђа још могао наћи да рекне, било је, да га запита: - Чекај... А моја кошуља? Она је, знаш ваљда, на теби. — А зар се ти не можсш без ње проћи? — запита га Кирђага нај доброћудније. — Па лепо, ја^ћу ти је послати. И он оде. Ми смо се згледали с таквим изразом лица, као да се први пут видимо. Цео нам је свет изгледао тако чудан, тако различан од онога, какав је био на једну минуту пре тога, као да смо се гога тренутка родили. Ту је престајао сав говор, ништа више није било могуће рећи по тој ствари. Још смо којекако могли да прикупимо нешто новаца, и наша се комуна таворила још једно две недеље, али онда наступи опет нова једна околност. Дошла је мати Јагелоновљева. Кад се у вече/вратио од ње, чули смо пријатну новост, да му је мати?добила^неко мало наслеђе, тако да ће захвал>ујући том случају, Јагелонов од сада добивати по тридесет рубаља месечно. Тај смо глас саслушали ћутећи. Сетили смо сежакву је поругу претрпела наша радост, којој смо дали израза, поводом среће која је задесила Кирђагу. Али Јагелонов сам прекине ћутање. — Само, господо, немојте мислити, да ћу ја сада да одем од вас. .. Не, не! Ја ћу непремено живети с вама и даље, и то на досадањој основи .. . Иначе... Иначе би било несавесно ! . .. — И он се страшно збуни и поцрвени. Јагелонов је био младић племенита срца и ми смо то ценили, али^смо и сами увиђали, да је за њега, онако слаба, разнежена,размажена и болешљива, наш шпартански живот — тешко бреме. И са каквим би му правом ми могли сметати, да удеси свој живот скромно али удобно, да живи онако како је навикао и да се мирно бави о својој математици? То, напослетку, не би ни право било. Јагелонов ће имати свој одређени приход, а ми