СРЂ

НИШТА ИЗ НИЧЕГА. Севаст. Јовановић — Херцег Нови.

II.

Сунце је лагано управило свој ход по одређеном путу. Оно је све њежније и њежније загријавало студене груди зелене природе. Тамо гдје је био хлад, оно је просуло своје румене и топле зраке, док најзад није дошло и до мене, т. ј. мог мирнога хлада, у којем сам сисао отровне сокове опијенога заноса. И с једне стране ова јака сунчана жега, која ме је почела палити као адски огањ; а с друге њежни гласић, који се доносио иза мојих леВа — све то учини, да сам се одједном пренуо из тог фантастичнога стања. Обрнем механички главу на ту страну, одакле се доносио шум. И као да сада гледам: недалеко мене стајала је дивна а може се рећи и нај дивнија Евина шћер, танка и висока. На њежну и бијелу, као алабастар лицу руменили су се једри образи, као двије мајске мирисне руже. Оне мале кораљне уснице, иза којих су вирила два низа ситних бисер-зуба; оне благе очи као голубице, у којима је мислиш изображен цио џенет Мухамедов само би вјешта рука каквога генија могла створити. У своме лаком љубичастом одијелу с малим, лијепим клобуком на глави, који јој је скривао бујне власи, била је убава као каква богиња. Свјежа и мила као анђео у цркви св. Петра у Риму. Једном ријечју: била је права хуријска љепотица, њежно чедо Алахове милости и љубави. Стајала је непомично недалеко мене, близу једнога кама, и крадимице ме је посматрала. Нијесам никако могао дати себи одговор: шта је нашла на мени интересантнога, да је то тако пажљиво занима? Да ли моја смијешна сањалачка позитура? Тек, кад је примјетила, да сам је спазио, стидљиво обори очи доље и полако се окрене мору. Румен јој обли лице, те се црвенила као мајска ружица, а на оку блистала се врела суза као