СРЂ

НИШТА ИЗ НИЧЕГА

675

Мјесто да јој одмах отпочнем излагати „историју", ја сам и даље мучао. У души ми се ројиле безбројне мисли. Хтио сам одједном да се дигнем, па да јој паднем на обле груди и речем: „Ах, љубим те, бесконачно љубим !" Али, кад је погледам, осјетим се немоћним, слабим . . . — Ви се сигурно плашите мене, те не смијете да ми откријете копрену ваше прошлости — прекиде она ћутање, као мало увријеђена. — Опростите на слободи! Али ја осјећам да сам тако близу ваше душе, као да сте ми одавно познати. — Ја уопште не сумњам у вашу искреност. Јер сте ми ви на првом погледу улили такво непоколебљиво увјерење, да бих вам могао повјерити и нај веће тајне. ■—• Па зашто се онда не одазовете мојој жељи ? — О, Боже мој! . . . Та ја немам никакву историју ... Ко вам је то рекао ? — Али, молим вас, шта ви онда разумијете под „историјом" ? — Одговорићу на ваше питање, — само под једним условом. — Да чујем тај услов ! — Ако ми унапријед обећате, да се не ћете смијати мојим глупостима. -— Као, на примјер ? — а већ је готова била да прсне у смијех. — Ето, већ сте. се почели смијати ! Сигурно сам рекао глупост ? Извините . . . али ја нијесам крив ; јер сам у животу имао врло мало сношаја с људима. — Нијесте рекли никакву глупост. — Па онда зашто се смијете ? •— О, свети Спиридоне! Па ја не знам ни сама. Али сте ви неки . .. — Шта ? Педантан ! — Ах, не ! Хтјела сам рећи — холерик. А шта ће му то „педантан" ? Нас у институту нијесу о томе учили. — 0 ви сте сретни, што се у животу нијесте с њима сретали. Тако ми дина, прије бисте могли сносити чир на носу, него се с њима дружити. А што се тиче лично мене, ја бих се прије здружио с козом, но с којим из њихова — рода. — Биће, да су то опасни људи по друштво, ако не страшни ?