СРЂ

52

С РЂ

SRĐ

Л=

God. » DUBROVNIK, септембра -lC7v7/ . jjr.

Пустимо за час уча нека на својој сиромашној постељици снијева слатке снове о љепшој будућности, а пренесимо се мислима на подножје гордог Ловћена, гдјено му изданке морски запљускују вали. Прошетамо ли се по тамним и уским градским сокацима, чућемо како умилно трепери зрак од силног титраја струна и језичаца музичких инструмената. Не плашите се — није тужна мртвачка корачница, него су весели звуци француске полке и српске „Битољке" : није спровод, него весела игранка. Ако нас пусте да завиримо у велику, освијетљену и окићену салу, прије него ишта видимо, оћутјећемо топао ваздух, измијешан са милијунима парфемских атома и непријатном угљичном киселином, па, ако нијесмо томе навикнути, могла би нас ухватити несвјестица. Немојмо сустати . . . напријед, и тамо су чељад, која све то сносе, па можемо и ми. Завиримо с врата. Видимо велику салу, дупком пуну. Около ње, на меканим фотељима, посједале мамице, па се тихо разговарају: оговарају. По лакованом паркету гибље се вртоглавом брзином сила божија бијелих свилених сукања и црних мушких фракова. У колу ватрених играча и зајапурених играчица оиазићемо један пар, који свраћа свачију позорност и изазива много злура-

ПОРУШЕНИ ЗЛАТНИ СНОВИ. (Сличица из учитељског живота).

Ђуро Марић, надучитељ.

II.