СРЂ

990

СРЂ - SRĐ

крајине. Сердарска част имала се је дати мени Јакову, који сам зрелу доб достигао и заслужио сердарство војничким дјелима, а и као члан депутације пригодом уговарања мира са Турцима. Петар Вендрамин, ген. проведитор, спроводећи горњу Јаковљеву представку, писмом 4/10 1728. извјешћује Дужда, да су и Петар Митровић (Стојсављевић) и Јаков Синобад заслужни за сердарску част. Представка Јаковљева бијаше предана ai Savi на извјешће. Zaccario Vallaresso, savio alla scrittura, под 10/12 1728. извјешћује Дужда о садржају исте представке и односних приложених списа, у којима су поменута јуначка дјела пок. витеза Јована Синобада; храброст Јаковљева у бојевима код Имоцкога и Улциња и заслуге пошљедњег сердара из фамилије Синобада, наиме пок. Андрије, сина Јованова. Представци Јаковљевој приложена је и свједоџба Максима игумана манастира Драговића, којом се потврћује, да је „Стојсављевић" право презиме сердара Петра, а да се је овај прозвао Митровићем по матери, која је из ове гласовите и заслужне породице. Дужд Моћениго под 31/12 1728. нарећује генер. проведитору Петру Вендрамину, да извијести о горенаведеној молби и докаже: на који се је начин Стојсављевић дочепао сердарства под лажним именом на штету Јакова Синобада. Вендрамин, одазивљући се позиву под 20/8 1729. обзнањује дужда: проведитор Erizzo декретом 23/2 1725. именовао је сердаром поменутога Петра под именом „Митровића", али, овај — како се сазнаје из извида и из државних списа — био је управо син Вучена Стојсављевића пок. Новака из села под Врликом и Марије ћери пок. Илије Митровића, у чијој је кући Петар и одгојен; послије преране смрти очеве сви га прозваше Митровићем, а тако га и данас зову. Год. 1716. под тим именом — продужује Вендрамин у својем извјешћу — проведитор Емо имевовао је Петра капетаном сатније Прекомораца. (Oltremarini.) Дуждо Моћениго, проучивши извјешће Savi-a и извјешће проведиторово, дукалом 8/12 1729. свргава са сердарске части Петра Стојсављевића, а за сердара Книнске Крајине поставља Јакова Синобада, наређујући ген. проведитору далматинскому Себастијану, да изврши ову највишу наредбу, што је овај то и учинио одлуком 3/1 1730.