СРЂ

14

СРЂ. — SRĐ.

Вратих се пјешке на брод, у мислима и милини, а са осјећањем, да сам сувише далеко од свога завичаја! Годину дана након тога нађох се поново у Граду, али се не довезох по мору, као миран путник, него се, ломних ногу, спустих са брда, као устаник бјегунац из Херцеговине. Историјска улога главнога Града, да прима невољнике и бјегунце из свих крајева Српства, огледала се у тој прилици. По граду је врвјела људска мјешавина, одавно незапамћена. Ноћу су се затварала обоја градска врата, а по кулама бдили су стражари. Тада остадох у Граду око три недјеље, и имадох вреена, да потанко разгледам старине и дивну дубровачку околину. Сјем тога, тада познадох многу властелу, међу којом кнезове Пуциће Меда, Ника Великога и Ника Малога, пошљедње потомке славнога дома, а достојне својих предака. Уз њих књижевнике: Градића, Казначића, Зору, попа Стојановића и остале. За седам година, колико сам пребивао у Новом, кад год сам могао, одлазио сам у Град, међу „латинску мудрост и старину", гдје сам кријепио душу и памет нијемим али рјечитим поукама ствари које се внде и догађаја који из прошлости говоре, а којих је толико обиље, да их једва може загрлити опсежни обим дубровачких „мира". И сваког пута сјећах се свога скромног дјетињства и онога дубровачког бијелог фратра, који је нехотице тако знатан утицај имао на мене! И од свих пјесама, које су у Дубровнику извирале, највише ми од срца иде, чим угледам мире, она, пошљедњега властелина пјесника, — Меда Пуцића: Дубровниче, мало мјесто, Ала! си ми драго! У теби ми бива нешто Како ниђе, благо! Све обично, све домаће, Све на једну влас, Све покојно, све стајаће, Створено за нас ! . . .