СРЂ

ИЗ БИРТИЈЕ.

КАЛЧЕ.

ГЛовелика увенула борова грана више врата, као и разапета јањећа мјешина, каза ми, да је кућа, пред којом мој кочијаш устави коње, са оном познатом нашом — еха еее биртија. Од силне вожње на колима осјећах се доста уморан, па ми баш у једну руку мило бјеше, да се мало свратим у кућу, мало одморим, ако буде што и заложим, а боме и грлце мало од прашине сперем са далматинским руњешом. Соба у коју уђем бјеше доста подугачка, доста и сниска, уза дуље стијене собне бијаху намјештени дугачки столови, а око њих исто тако дугачке клупе. На прочељу бијаше прорезан мали пенџерак, кроз који је једини отвор могло улазити свијетло и чист зрак. Подови собни бијаху тако чисти — већ ко у свакој соби гдје пуно свијета долази — плафон се сав црнио од силних мува, а спажић на ком висаше мала чађава лампица био је пун ко нанизан мувама... На клупи поред једног стола сједило је петеро људи Личана, разговарајући се између себе и пијући од час до час руменику. Бирташ крупна л^удескара рече ми: — Шта ћете пити? . . — Имате ли — рекох — што за јести. — Борами нема — право ћу Вам казати, ман синоћње бравине... — Нећу — рекох — него донесите једну литру жутице. У том и мој кочијаш пошто је дао коњима зобати, дође и сједе уза сто гдје сам и ја сједио. Бирташ донесе вино и метну га преда нас и упитаће ме: — А оклен идете брез замјере? . . — Идем из О. био сам у 3. на изложби.