СРЂ

ЗАНО КАТАНА — РАГУЗО МОЈА!

БАЊАЛУКА. В. КОНДИЋ. /^ве до Босанско-Херцеговачког устанка и окупације, а и годину, двије доцније, спуштаху се у већем броју сиромашни Далматински приморци, у трговину и прошњу у наше крајеве. Наша им је земља тада била у нечем као данашња Америка, док се прилике послије не измјенуше те постадосмо једнаки. Међу свима тим Далматинцима — причао ми је отац најпознатнији је био неки старац Зано, кога смо звали: Зано Катана, јер му није нико знао правог имена, нити је когод распитивао за то. Ми смо се дјеца радо скупљали око Зана, кад би дошао нашој кући да коначи. Како је наша кућа била тада већ чувена у свој Крајини, јер је у породици било од памтивјека по два попа и преко педесетеро чељади, те се многи странац путник, који би туда наљегао, увраћао. Зано је био висок, окошт, као и остали Далматинци или наши Вровци и ЈТичани; снажан, јаких плећа, а нико не би рекао, да му је било преко шездесет година. Првих година носио је у свом торбаку помало : свиле, ризе, ђунђува, игала, урочица и којекакве друге ситнице, те би то продавао по селима, а уједно и просио. Ми смо га, дјеца, испитивали: зашто засмољава очи и прави се слијепац, кад то није. Он нам се уивјек изговарао да то чини само због тога, што се бојао да га не би напали и оборили Турци или Хајдуци, а овако, каже, на слијепца због грехоте не ће .. . Од старије чељади, мало је ко с њим и разговарао, већ једино ми дјеца. Чим угледамо Зана а он прилази нашој кући за вођом, ми повичемо: Ето Зана Катане! Рагузо моја!.. Ако је студено вријеме или зимско доба, он се шћућури 33 Фуруном заједно са вођом и шути. Послије вечере дјеца се