СРЂ

22

СРЂ — SRĐ.

— U jutro će: — Evo ti ja idem, Mare Barova — a za platu nijesam ni pomislio! — 0 čemu govoriš, jadan gosparu Džore! — Dobro je ! Kad se vratim drugi put, darovaću ti ubrus od zagrtanja (poput šala) od grla do dno peta! Prenoeio je u Bara, ali nije ručao (izio doručak), pa će s njime na more. Tu su prodavali ispred baraJce na žalu Bađo i Mihoč ребепо, pa će i Džore ondje da se časti u družini. Najprije će ga upitati Bađo : — Gosparu Džore, ko će ovo platit ? — Beg ! I tako ti ručao do mile volje, pa će da se razgovara i stuca (govori svašta) ondje u hladu ispod murve dugomače. Družina se povalila, planduje i dovikuje Džori po običaju: „O per mare, o per terra. (Il' po moru, il' po suhu) Živio, Džore Betera!" A Džore odvraća kriještećim glasom, onako naslonjen na lakat, na batalu (panj od bora): „Sotto l' ombra delle more. (V hlađu тигата) Za čuti pjesme gospara Džore..." Svi se hihištahu na Džorinu sugranastu pjesmu, a Baro, kao da ne će, ovako ga zađede (upekne): — Kako ti, gosparu, ono s fidekomisom na Lopudu? — Prelijepo ! Ja znam svoju, a gospoda njihovu. Prekričili mi da je fidekomis i da me ide samo rađivanje baštine i pretura mi ođredila po cvancike na dan, a ja onda udri sijeci stabla od masline i prodavaj na Drvarici i gradu drva — po što po to. Pa što se dogodilo? — Sto se dogodilo? Eto ti po me ušijera (pandura) s preture. Vi ste, gosparu Džore, optuženi da klaštrite baštinu, a znate li Vi da je baština fidekomis, te se po zakomi ne smije ni prodavati, ni darivati, ni zalagati ? ... — Ali su u knjigu upisana stabla od masline, a nije sjekira, pa sjekira nije fidekomis — i mislim da ше je razumio presvijetli ćesarski sud! ■— I tvoj ti Džore ni zbogom, a da i ne бека odgovora.