СРЂ

10

СРЂ — SRĐ.

„АН treba da ona sad već dođe. Gdje se ova djevojka zabila ? . . Oba muška gledahu neprestano na ure; madam Ricardet izvadi iz košare kupljeno blago, užeže oganj, stavi vodu, nadjede česnom doneseno bravlje stegno; stavi ga u cijev od peći i pristupi obim muškima. „Sedam časova, je li da? — Gdje je samo ostala?" „Sedam časa i deset. Doista, po svoj prilici poslali su je gdjegod ..." „То je vec dosadno, htio bi već drage volje vidjeti nje lice, ne da mi se više da бекат", zamrmlja stric, a duše mi, i gladan sam". ,,Da li se možda koja neprilika dogodila!" prošapće majka i sva problijedi u ovoj misli. „А ludosti", usklikne stric, „pocinješ opethincati? — Biće se gdjegod zagledala . . . ili, vrag ti je znao, biće se zaljubila ..." „Hajde, hajde, ti se šališ! Kako bi joj bilo moglo ovo doći na pamet..." Madam Ricardet pristupi peći i tu je nešto putila; onda opet dođe. Cuju se koraci na hodniku. „Evo je sad! .. ." „Ne, ovo je muški, ovo nijesu nje koraci!" Neko zakuca; otac otide da otvori, ostali se potiskaše za njim. „Monsieur Ricardet?" zapita čovjek u vratima; to bješe javni poslužnik. „То sam ja . .." „Imam pismo za Vas", predade listak i otide. „Мој Bože, ovo je ruka Rose-Marie!", usklikne Blanche Ricardet tresući se kao prut. Otvori kućicu i робе citati list. Bješe veoma kratak. „Mili Roditelji, oprostite mi da Vam zadavam bolest, ali drukćije ne mogu. Roberto je lijep i bogat, on ljubi mene a ja njega. Zajeđno ćemo poći u svijet. Nemojte me iskati, bilo bi zaludu; i da me nađete, ne bih više ostala s Vama; naj žalije mi je strica, ali je kod Vas odveć tužno: Vaša kći Rose-Marie."