СРЂ

ЧОВЈЕК БЕЗ СРЦА. — Mikszath Kalman с маћарског К. Ђ. Стари Јово Какук био је врло поштен човјек, Бог да му душу прости. Ваљда је баш за то и тако убог, што је поштен био. Становао је у оној незграпној кући до цркве, на којој стоји обојадисана фирма: Једна волујска глава и месарски алат. Цијело га је село волило, као да је свима својта био; друкчије га нико није ни звао, већ „Чика Јово", а осим ове љубави и једне лијепе кћери, није више ништа на овоме свијету имао, али је и са овим био задовољан до миле воље. У младим годинама својим био је домобранад и знао је много причати о Бему, чија је слика у средњој соби господина попа, о Пешћанском мосту, о битци код Шегешвара. Слушао сам га неколико пута, како прича о томе. И онда би чика Јово изгледао, као да су га измијенули ; ситне сиве очи засвијетлиле би се, погурена би се лећа исправила, па и сами опуштени брци, осјећајући о чему је говор и нехотице би се заврнули. Послије буне настанио се овдје са неколико заштећених форината, отворио месарницу и оженио се. И жена му је била добра душа, која у свом вијеку није ништа друго скривила, осим што је рано умрла и оставила за собом двогодишње сироче, једну дјевојчицу. Малој је било име Мара, а била је тако лијепа, да су је људи ишли гледати, као неко чудо. А каква је тек била, кад је навршила шеснаест година ! Имала је црну косу као поноћ; очи као трњине; лице као румена ружа, а на стасу јој је и многа великашка кћи могла позавидјети. А како је само чико Јово волио своју јединицу! Она му је била очњи вид, радост, понос. Њу су и осим њега многи вољели; она је пак волила само Петра, сина Мартона Лоција.