СРЂ

126

СРЂ - SRĐ

ВАЛТАЗАРУ БОГИШИЋУ Једна по једна звјезда губи се и одлијеће; Hauic се небо мрачи и ноћ cee црња бива А мисб наша млада не зна, куда да крећс Густа и тешка тама њезину стазу скрива ... Без роптања и клетве опет нам поглед стао Пратећи звјезду једну, што нам се сада оте, Ко да нам не смије бити за том свјетлошћу жао, Свјетлошћу пуном наде, милости и доброте. Ко да је мало сјаја у том божијем рају Не осврћућ' се на то, што нашу срећу кваре Односе наше звјезде, да њима боље сјају: Откидоше те од нас, љубљени Валтазаре ... Немојте безобзирно остављати нас тако У oeo тамно тешко, немилосрдно доба, Ta ми немамо више никог у помоћ звати Ко сирочад без наде а покрај мајчина гроба. Ко сметени војници кад вођ им мртав пане И ми стојимо тако без напутка и снаге. Мрзне се наша суза немајућ' кад да кане, Јер тешким радом ваља слједит нам стопе тидраге. Благослов твој нам треба на овом тешком дану С њим ћемо једно дјело зафално започети Одужићемо се тако својему великану, To ћемо дјело ceoje преда те донијети. Споменик дићемо теби од суза и рада, Сатрат' га не ће моћи тешко и дуго вр'јеме, Сјати ће као нада вјечито л'јепа и млада, Ко историја свјета, ко велебне поеме, Српска дубровачка омладина. * * *