СРЂ

ЦИЦ.

Ђуро Њ. Павићевић — Невесиње.

Чун се љуљну, он се трже — оде санак пусти." Зима. Мрак се тек почео хватати. Немарно наслоњен на лијевој руци посматрам пуста огољела стабла, која се поред воде пружају. Слушам бурни шум ријеке, чија бјесомучна разузданост носи дрвље и камење, ненаситно гутајући милионе смијешаних пахуљица, са којима се понајприје вјетар проигра, па их тек онда пушта да се у води утопе, изгубе. Посматрам земљу заогрнуту бијелим плаштом, како под силним теретом уздише и стење. Како то све подсјећа човјека на минуло доба кад сва природа цвати и пјева. Суморно доба кад студен продире и кроз саме кости а моја душа јеца и плаче за пропалим временом бурног млађаног живота у домовини. А сада? Колико је тек сада друкчије ! Каква нагла промјена ! . . . Почиње живот зрелијег доба, живот усамљена човјека пустињом опкољена, живот без живота, без полета, самохран — живот у туВини. Бура чудних мисли и страховитих слутња помамно се је подигла, као да хоће да и овај остатак младости сруши, обори. Прошлост ! . . . Оличена у нај љепшим визијама млаћахног живота пуног радости, наде и идеала стоји преда мном. Шта хоће ? . .. Укоченим погледом посматрам и ћутим нијемо под страховитим притиском садашњости, којој она не остави ни трага у насљедство. За час се тргох из сањарија. И гле чуда! Поглед ми се заустави на једну суху гранчицу, коју су валови узели међу собом, титрајући се њоме око једног повећег камена. Она је гранчица, помислим, била некада свјежа, зелена и мирисна, а сада тако јадна и осушена изложена милости и немилости оних безосјећајних валова. Да је није какав помамни вихор скрхао или