СРЂ

ОПТИМИСТИЧКО-ФИЛОСОФСКЕ СТУДИЈЕ

265

љепоте. Затим је доцније италијанска вјештина пала још дубље. „0 изучавању природе, о потреби да се што подробније изучи људски организам, није баш никоме ни на ум падало. Неко извјесно вријеме, кад се вјеровало, да се свуда уплиће утицај надприродне снаге и кад су сва посматрања истицала из сасвим грубе супротности свему небесном и земном, није се могао ни у вјештини одржати правац у границама физичке законитости свакодневних природних појава. 1 Не може се већ ни најмање сумњати у тијесни међусобни одношај међу презирањем човјечје природе са стране хришћанског учења с једне и јаким опадањем средњовјековне вјештине с друге стране. Тен- карактерише то вријеме овако : кад човјек посматра разне слике на прозорима саборних цркава, изгледа му као да се човјечја раса сасвим изродила и као да је људска крв посве изводњела : јектичави свеци, осакаћени мученици плоскогруде и дугоноге женске с коштулавим рукама, испивени и измождени пустињаци, христове слике као измрцварене крваве глисте и још цијела гомила до крајњости тужно снуждених и опестрених ликова, који у потпуној мјери изражавају кукавну унакаженост, страх и крајни кукавичлук итд. такав је у главноме израз тадање вјештине. Средњовјековна је вјештина падала све дубље и дубље, док најпослије није ренесанса својим обртом и повр тком грчком духу одједном стала злу на пут. Руковође вјештине у тој епоси билн су у исто доба и научари, који су се бавили математиком и примјењивали разне методе мјерења. Такав је био Албертп, Леонардо-Давинчи, Михаил Анђело и други. Обрт и повратак идеалу грчке вјештине и самој природи повели су опет укусу лијепих облика. Ренесанса старога духа нашла је одзива у науци а брзо је продрла и у религију, гдје је реформација смјеста узела у заштиту људску природу. Дјела Лутерова обновила су принцип „што савршннијег развића свију снага и функција човјекових". Од то доба је та мисао постала главним циљем човјечанства. Обвезни

1 Schnasse. — Geschichte der bilđenđen Kiinste Bd. III., S. 577., 584; Bd. IV., S. 718. 2 Philosophie de 1' art, 4. ed. 1885., II., p. 352.