Старе српске биографије. Књ. 1

М | МИЛИВОЈ БАШИЋ

Додуше, оне историјски нису потпуне, у већини су без хронологије, подаци су често једнострани и с тога нису увек потпуно тачни, права историјска објективност није им одлика, јер им је главни задатак био да прославе лица чије животе причају, пошто су оне у основи животи светаца а логРаОИЈ) по угледу на које су и постале.

таро српско свећенство хтело се одужити својим владаоцима за подизање цркава и манастира и за рад на ширењу и јачању вере с којим је био · идентификован и рад на просвети и култури уопће. И одуживало им се на тај начин што их је после смрти њихове већином оглашавало за свеце, њихова тела чувало вековима у најглавнијим њиховим задужбинама — култ на Балкану највише развијен у нас, — и што им је сачувало успомену писмено у биографијама за писмено свећенство и усмено у широком народу, о чем сведоче богате традиције и народне умотворине. Али треба знати да је сувише похвални, панегирички тон одлика свих средњевековних биографија и историјских "списа све до ХГХ века, и да се нашим старим биографијама има захвалити што имамо и толико и таквих историјских података из тога времена. Други им је недостатак: мање што су сувише побожне, јер се то може разумети опћим духом времена и близином Византије која нам је у свем служила за углед; — него што су сувише богословски учене, у неких до претрпаности, а нарочито што су сувише легендарне, и са низом многих чудеса. Али треба се пренети у она времена, па да се и то разуме. Вера је тада била све, њоме је био апсорбован целокупан тадашњи живот, свећеници су били једини духовни радници на које се угледало, па се и њихови недостаци подражавали, и често и надмашали. У њих је било праве и искрене побожности, особито у Св. Саве, оснивача наше старе биографске радње.

Сви се, дакле, недостаци могу разумети и објаснити т. |. у неколико оправдати. Међутим,