Стармали

„стармали" б:

Телали су бубњем и трумбетом узбунили у Једикули све чауше, стражаре и слуге у свакој авлији, нека се пожури који зна гласа о попу Атанасију, коме је право име ђорђе Хмјелиицки, којег падиша хоће да помилује и да га стави на чело Козацима! Добиће госпотска бакшиша ко истину каже. То је допрло и до оних нећи где се лебац пече, ту је била једна робиња-слушкиња, она се истаче па рече ■ Ја знам где је Атанасије: ја сваки дан завирујем у његову рупчагу. Знам вам и то казати по чему га можете познати. Врх лева плећа има жиг; коња у трку. То нико други не зна, само ја: ходите за мном !" Закопани роб још једнако је сневао о кућици у ораховом хладу, о дрвеној црквици поред потока (сад већ само о томе), кад наједаред просу се светлост буктиња кроз прозорац на вратима његове рупчаге, и зазвекеташе тешки локоти. Врата се отворише а светлост засени очи заборављеном робу, он не види ко га грли, ко му скида окове? Само по пољупци и по јецању јој познаде, да је то његова Јеленка, коју је ваљда сам бог послао да га извуче са дна гроба ; његова одгнана, презрена љуба, од које боље жене нема на овоме, нити бољега анђела на ономе свету. Блажен ли ти сада беше попа Атанасије! — Је-ли драга, је-ли једина моја; говорио је он избавитељци својој— Сад ћеш ме собом повести у нашу малу кућицу, к нашим пчелама зујкама, па ћу тамо бити нопа, који сам звони у својој дрвеној црквици, и који на мазги јаши. Пред рупчагом чекали су босог роба падишини исланици, чекали су га са стајаћим кафтаном, са владарским калпаком, са канчуком од струне. Еад су нашли жиг на врх лева му плећа, онда сви надоше пред њим на лице, пољубише му ноге и рекоше му: „Селам алејким, господару." Робове очи нису виделе ту велику господу, ни ту помпу од велике светлости; само врхови прстију му познадоше оно храпаво лице, кад су га нежно гладити почели; то мило драго лице VII. Испунише му се дакле сви снови. Све грозничаве слике сада већ преболелих дана и ноћи. — Ту је био оседлан хат који нестрпељиво хрже за бојем, ту је била особна гарда у оклопима, од којих отскачу и ђулад и стреле; ту је била војска од разне врсте, која пролази кроз гору, кроз долу као каква оријашка змија (на леђима јој блистају се челичне бодље), а кудјој заповедник прстом укаже, онамо се крене то бескрајно чудовиште, па онда, иде, иде, све догод јој се не каже: „стој!" Дођоше већ пред њега снебивајући се кнезови носећи пуне вреће злата на грбачама својим, а док су злато пред ноге му просипали, молили су ту милост, да се са њихових леђа попне на коња свога. Имао је већ и двор, који је блистао од сребра и злата, и у њему неброј раскалашних гостију. Било је ту већ и такове части, кад се ручак ночео у јутру а вечера се свршила тек трећег јутра, а вина није никад понестало, а жеђ није никад рекла : „е сад је доста!" Али све је то верно поделио са својом добром Јеленком. Облачио ју је у злато и свилу^ косу јој је кроз бисер плео ; при обеду посадио би је поред себе у горњем челу сам би јој наздрављао, и увек је то бивала прва наздравица. Без ње није ишао никуд, и кад је јахао кроз своје чете, поред њега је била добра Јеленка, јахајући на белом коњу

5. за 1878. Г>1

као и друге владарке. Што је Јеленка замолила то је било њему заповест. Ах та њена молба и на небу се слуша, а како би је могао одбити смртан човек ? Њу је питао за савет, а по томе се и владао. Па није се никада ни покајао за то. Кад је стигао у варош својих предака, светина га је дочекала звонећи у сва звона, руже су бацане пред његове ноге, а ружичном водом прскана му је глава, све онако као што је он то сневао ; и опда му је први посао био да у славу своје Јеленке почне зидати цркву, лепшу од ма које дојакошње цркве. Приближило се већ да му се испуни и онаЈ сан, који је био највеличнији и најстрашнији од свију других му снова, сан бојева и битака. У долини поред реке Тира састале се две велике војеке, Карамуегафина, и војска цара Тодора под вођем Рамадановским. Обе војске бројаху четврт милиона војника Више од тисућ убојних аждаја, топова, који се на точкови вуку. То је био урнебес, кад ове ночеше једно на друго лајати, сипајући огањ из уста. Тако је он то сневао више пута, тај трус, ту грмљаву, којом човек управља. Баш тако виђао је како му чете непријатељи гоне и разбијају. И сам је летио на своме бесиом хату косивши оберучке живе класове и обарајући руковети од покошених непријатељских лешина. Није му требало оклопа. Оклон је носила за њим његова добра Јеленка ; она је за њим свуда назорце јахала па кад би се он уморио, сустао, она би га напојила из сребрне чутуре, а зној би му са чела отирала својим тананим појасом. Бој је трајао до мркла мрака, обема странама долазила је све нова и нова помоћ, и опда се намери ђорђе Хмјелницки владар на свога равнодостојног противника, на гвозденог Дороженка. II овај је био владар истих Козака, којих је и он. Два цара пустили су ова два владара једног на другог, као што се у амфитеатру пуштају једнонадруго два једнорога. II ђорђе је видео како му непобедни гвоздени витези падају један за другога од замашних удараца Дороженкових. Не. њихова је само љуска била гвоздена, али Дороженко је био сав од гвожђа, и мишица му и срце му! Он је на ланцу њихао грдно неко копље. Испод ланца на копљу била је гвоздена лопта, да буде још теже. Па\куд се то копље залетило иродирало је кроз најдебље оклопе, човек му није могао одолети: — а Дороженко би тргнуо за ланац, па би копље опет било у његовој руци. Један за другим падаху ђорђеве делије, ни најјачи јунаци не могаху нахудити гвозденом човеку, који је навалио на њих баш као сама смрт. ђорђе је сав претрнуо, кад је видео овога -дива е му се приближава. II на овом је био исти таки крунолики шлем, као и на њему. Добро је знао да се ове две круне сада морају сударити, и да ће се од тога судара смрскати његова и круна и глава. Не смеде ни мача подигнути да се одбрани. — А тај страшни гвоздени човек већ је подигао десницу замахујући тешким својим копљем, у тај ма врисну, па дојезди на белом коњу његова драга, добра жена, верна му Јеленка, па подмету сребрни штит заклањајући главу своме мужу. Шга би био тај сребрни штит за Дороженково копље! пробио би га као да је од моловане артије! Али што није могао копљем пробити то беху груди ове слабачке жене/ 5* /г