Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 7. ЗА 1878.

„Ја?" „Да, ви г, Јулије!" „Дозволите, али ја нисам тај, за кога ви мислите." „Немојте се изговарати, иначе. ћу вас држати за кукавичку бабу. „Можете мислити како хоћете, само ја нисам тај Јулије. Дозволите да скинем маску, и да вам дам доказе, да нисам онај, за кога ви мислите." И Адолфо скиде маску. „Не познајем вас лично, него само по имену, и с тога вам никако не верујем, да нисте онај, што је осрамотио моју сестричину. Еад сам вас питао : имам ли част говорити са г. Јулијем, рекли сте „да !" „То је истина, али — „Никакве изговоре не трпим." „Ви се варате господине, ја се зовем Адолфо Р. и не познајем ни вас, ни вашу сестричину." „Госнодипе, ви лажете. Да нисте Јулије, како би могли добити писмо, којим се зовете у редуту ?" „Послушајте ме . ..." „Не ћу да слушам. ћутите. Бирајте оружје: сабљу или пиштољ." „Ја нећу ни једно ни друго, ја се у опште не бијем, двобој је противан мојим начелима." „Лепа начела. Ко има одважности да другога осрамоти, мора имати срца, да осрамоћеноме да задоволења." „Ја нисам никог осрамотио." „Кукавичка бабо! Хоћете ли се тући ?•' „Нећу!" „Добро дакле, и на то сам био спреман." Офидир пљесну трипут рукама. Одмах на то уђоше у собу пет служитеља с лесковцима. ..Будући г. Јулије, кукавичка баба, неће самном да се туче, предајем га вама. Без икакве милости одвалите му двадесет и пет, за шта ће вам написати признаницу. Ако је не усхте нанисати, опалите му нових двадесет и пет. Ко га буде пггедио, биће одпуштен из службе." Зажели Јулију добру ноћ, па оде. Оних пет служитеља, права квинтесенција, положише јаднога Адолфа на клупу, већ за то снремљену. Адолфо хтеде викати у помоћ, али му запушише уста. Хтеде се отимати . . . узаман . .. против насиља тешка је обрана. Танке балске аљине, прилежуће тесно уз тело, подпомогоше ексекуцију. Слуге чињаху своју дужност, и удараху га, лажног „каро-пуба" тако искрено, да је овај при сваком ударцу жалосно јаукну. По што је добио својих двадесет и пет, требао је да напише признаницу. Адолфо испрва не хте, али кад му полретише са нових 25, он послуша. Слуга један донесе артију, перо и мастило и диктираше му овако: Признаница На двадесет и пет батина, које сам данас у 11 сати ноћу добио од пет служитеља г. пуковника 3. за увреду, нанесену његовој сестричини, на балу г. Б. У .... 4 фебр. 186. Јулије Л. А кад је написао признаницу, онда су га учтиво нропустили. Један служитељ осветљавао му је пут низ степенице и желио му је „добру ноћ". У безграничним боловима Адолфо је доле у авлији држао сам себи ову траги-комичку беседу: „Судбино, судбино, зашто си ми то учинила ?! Тамо, где сам очекивао

I рајско блаженство, нашао сам „очистителни огањ". Место небеских хурија, дочекаше ме лесковци. 0, нреварени ј Адолфе! зар си зато потроншо толике новце, зар си за ! ову цељ купио нове аљине ? Судбино, то није било од тебе лепо. Али, тако ми и треба, зашто забадам нос у туђе љубавне сплетке?! — — 25 батина, нити знаш зашто, ни крошто. А они проклетници тако су немилосрдно ударали, да је моје тело сада фотографски албум крвавих пруга у разним правцима. Ово не ћу до смрти заборавити . . . и то ми је официрско понашање. На срећу, те на признаници нисам написао своје име. Ја сам добио батине а Јулије срамоту, јер је на нризнаници његово име". Адолфо се сад приближи вратима. Отвори их, изиђе и није прошао од куће ни иет корачаји, срете Јулија. „Адолфе, јеси ли ти ? „Ја сам, Јулије". До врага, куд се ти скиташ тако доцкан ноћу; одкуд идеш?" Адолфо угуши у себи бољу па се поче смејати. „Ти се смејеш, говори, где си био ?" „Ја сам био — погоди где?" „Баљда не у редути?" „Иогодио си, Јулије". „Иа јеси ли је нашао?" „Наравно „А Јеси ли јој се допао ?" „Још питаш . .. Сама ме је довела у своју кућу". „А сад ми реци, је ли лена ?" „Шта лепа ? Хеба, Лада, и како се још зову те богиње, јесу наказе према овом анђелу. Такве дивоте досада још нисам видео. Помисли само: женска около 22 године, са великим нлаветним очима, малим ружастим уснама, блондинка —• сам мозајик од снега и кармина. Замисли затим најдражеснији стас, бујно дивне груди, најмекшу руку, најмању ножицу, па тек имаш тридесети део онога, што је на њој". „Престани већ. А ко је она?" „Ко је она? То ћу дознати тек сутра, данас ми никако није хтела рећи." „Где борави?" „Десет корачаји одавде . . . тамо у оној великоЈ кући". „Је ли питала за ме?" „Наравно". „Па шта си јој казао?" „Да си у грозници . . . и да је по мени молиш ; по хиљаду пута за опроштење. При поласку рекла ми је, да је што пре посетиш, јер има нешто важно с тобом да говори. Муж јој је одиутовао немаш се чега бојати, само се јави као „каро-пуб" па су ти врата увек отворена". „А шта, кад бих још сад отишао?" „Куј гвожђе док је вруће". „Да ли не спава?" „Пробај . . . иди . . . још није ни поноћ." Зар није Јулије право рекао да је Адолфо подмукао? II опет му је веровао ! Јулије оде, а Адолфо оста да га чека. Јулије зазвони на вратима и служитељ отвори предсобље. Јулије знаоје, ако ко хоће да га брзо пријаве, треба према служитељима бити грубијан. „Кога тражите ?" „Глупо питање, нећу к' вама". *