Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 7. ЗА

1878.

81

Једикалачки роб. (Од М. Јокд.ји-а). (Овршетак.) Око њега је брујало гунђање негодујућих витезова оклопника. — ђорђе Хмјелнидки! Ослови Јеленка свога мужа гласом загушена стида. Сети се свога владалачког достојансгва! Не понижуј и себе и мене пред толиким светом. ђорђе није чуо те речи. Он је чуо само пуцкање пољубаца. — II о п Атанасије! Рече Јеленка сад већ јачим гласом; сети се добропољског олтара, пред којим си се заклео да ћеш веран бити својој жени. Ал њему сада не беше до олтара, пред њиме је стајала жива његова богиња. — Безимени р о б е. Викну она сада звонким јетким гласом. Сети се једикулачких рупчага заборавности, где си био сахрањен у вечитој ноћи. Ех, шта су те рупчаге заборавности, према овом бесвесном лудилу у безни љубавној ? ђорђе није чуо ни ове речи. Он је пољупцима својим отирао сузе из очију ове чаробне жене, узео је за руку па је одвео нод њен паланкин, шапућући јој слатко: „Слава теби ! а милост народу твом и васколикој вароши!" Гунђање његових витезова порасте сад као вихор ветар. А сад му Јеленка викну најогорченијим гласом. — Иобедиоче Дороженков! Та ваљда тек нећеш у Цитбарином паланкину ући у варош ? Седећи срамно поред Дороженкове удове милоснице? Те речи нису помашиле циљ. Увређена Цитбара уместо пољубца угризе за образ ђорђа, који јој се улагивао, а овај се љугито окрену Јеленци. Она иста срџба која је светећи Јеленку из њега рекла: „Нека изгине народ, који је њу увредио!" повратила се сада стоструко на саму Јеленку, а ради кћери истога народа, која му је памет занела. — Имаш право, рече он Јеленци, није V- реду да ми на паланкину седимо једно до другога. Зато сиђи са твога коња, да га она уседне! Послушна жена учинила је што јој је муж заповедио, сјахала је са свога коња и придржала стремен кад је Цитбара на њега поскочила. — Сад понеси и ово! промуца Јеленка пружајући новој млади свој сребрн штит, којим је до сада у разним биткама бранила свога мужа. — Али ова чему је употребила тај оклон ? Раскинула је са главе своје бисером искићену удовичку капицу, и тако раскидану пружила је свом новом другу на оклопу, као на неком служавнику. Сад оне раскалашне које су је нратиле протураше се до личне гарде ђорђеве, смелим несгашлуком попеше се на сгремене коњаника оклоппика, на се бацише у седло им, загрлише их, смејом и кикотом заглушише вођову командну реч, и цела победна војска тако је ушла у варош Цехрин, за сваким јунаком коњаником била је на коњу но једна лепотица, која је своје распуштене власи везивала му око руке и око врата. У среди сам кнез са чаробном Цитбаром. Са обе стране свирачи а пред њима невине девојке пребацујући се на рукама путем којим су пошли.

Ево сна! Али јава, њејенестало за навек. Добру Јеленку није више видео ни ђорђе Хмјелницки, ни поп Атанасије, ни онај т р е ћ и ! X. Карамустафа се ослонио на ђорђа да он опусти варош Цехрин, Кијос-Хасану и Каплану ђирајском татархану је поверио да покоре варош Рамадановску, а он сам похитао је према Оџакову да ову варош. која лежи између еуксинског затона и дњепарскога ушћа удеси тако како би му сва војска његова у њој презимити могла. Тај посао радио се ванредно брзо, тесани "камен доносили су морем из Варне а радило је десет тисућа неимара. Једног дана кад је велики везир обилазио раденике, замакоше му очи за неку жену, која је као и многе друге у котарици носила на глави камење. Та жена била му је тако позната. — Ти жено море, ниси-ли ти што изгубила ? — Никад ништа мога века. — Ниси изгубила баш ништа са главе. Круну владалачку? Жена се насмеја. — Слушкиња сам била, па то сам и сад. — То није истина. Зар ти ниси изгубила капу с главе? ј Зар се ти не зовеш Јеленка Хмјелницкова ? А где ти је муж, кнез ђорђе ? На те речи помолише се две крупне сузе у њеном оку, — она их брзо обриса. Кад га је Цехринска госпоја собом однела, онда он нит је био више кнез, ни муж ни оно треће. Пусти ме, да трудом својим "зарађујем ^свакидашњи хлеб ! То рече и оде даље носећи на подигнутој глави котарицу камења са таким поносом. као каква краљица што би носила круну. — Одвела га собом Цехринска госнођа. рикну велики везир као помамљен. Онда је та варош његов господар а није он њен ! Сал, идем да их смождим обоје. XI. Сан се испуњавао, али се то дуго отезало. У Цехрину измењивало се дању и ноћу шарено богослужење, све нове и нове промене уживања, раскош, помпа и сладострашће, ванземни опој,"који чини да се на све заборави: и на величину, и на славу, и на верност, — који брише прошлост и будућност ; али з .то тренутак садашњости иретвара у вечност. Месец дана рио је ђорђе Хмјелницки по том рају, који је допуштен само становницима Олимпа, да буду и богови којима се свет клања и грешни људи у један исти мах. Чаробница Цитбара извадила је из њега душу па му је другу подметала, мајушну, мекушну ропску, коју можеш длаком везати и зауздати. Начинила је од њега праву луду. ,,Не волем ту твоју бодљикаву браду и бркове !" А он допусти те му обријаше златну шуму, тај мушки понос са лица му. „Не волем што си тако блед!" А он се подаде те му жена набели и нарумени лице као и њено што је. Па онда је пустио даму и другуплаву косу, која досад мушки распуштена била, оплету шареним траком и да је женским бисером иските и златним чешљем придену. Напоследак је примио на се и шарено жен-