Стармали
7
РЕЂУЈЕ
н-
Ј овановит.
г.тавни сарадник: АБУКАЗЕМ.
ГОДИНА БРВА у ј^ОВОМЕ рлду 25. Децембра 1878.
Ј1вД АЈЕ
ШТАМПАРИЈА
Л Ј 1
АЈЕВИТл. А
излазак и цену ВИДИ НА ЗАВРШЕТКУ ЛИСТА.
Не боли грдња век истина, (По старој причи.) Био ј' негде некад, али где и када? Нисам чуо, па вам незнам рећи сада. ■Био је обичај, тако се завело: На велики петак искупи се село, Велико и мало на брдо се пење, Да представе живо Христово мучење. На ког падне коцка тог конопцем стежу, Тај ће бити Христое, на крст га привежу. А други га киње поругљивим реч'ма, Вређају га, грде, што ко уме већ'ма. Таки беше адет у времена стара; Једном паде коцка на воденичара. Дигли су га на крст, везали га љуто, Мучно му је било, ал ипак је ћут'о! Спуетио је главу, оборио очи, Да представи благост мукотрпне моћи. А сељани други, баш к'о праве Јуде, Надметали с' да га грде. псују, куде: „Г.те лажнога цара!" — „Гле божија сина ! " ■„Де нек ти помогне отац са висина!" Стотинама ј' грдње пред аега нросуто, Воденичар-Христос, он је само ћут'о. Док једаред нека жена се истаче, Па подбочи руке, па му кресат' заче: „Угурсузе један, није ми те жао, Јер си целог века само брашно крао!" — Воденичар-Христос, кој' је досад ћут'о, На те речи плану као звере љуто: „0, чекај се, кујо, док ме с крста скину, Хоћу ти ишчупат' псећу језичину!"... Е па шта ћеш, брате, створени смо тако: Лажну грдњу примаш и 'вако и 'нако, Ако ти је гадна окренеш јој леђа ' — А л и ст и на в р е ђ а. 3-Ј, Ј.
Дош'о бих, *)
Дош'о бих ти, Стево,.. .тако ми живота!. . Ил мислиш да не знам шта је то дивота ? Да не знам штај' ружа, да не знам шта ј' цвеће? Да ми стара душа ни ваздуха неће? Засео бих онде у твом винограду У дебелу хладу, Окрен'о бих леђа чемеру и јаду, Гледао бих доле нољем и хатаром, А то би ми срцу угодило старом. Пустио бих поглед, — па нека залута — И овде ми душа не зна права пута Пошао бих тамо да тужим и желим, Ил да пијем, певам и да се веселим; Како жеља хоће тако нек се води, Та онде би била у правој слободи Ђ• Јакшић.
*) Овом недовршеном пеомом хтео је пеенпк одговорити евоме пријатељу Отеви Рајчови}зу, који га је позвао у бербу.
ф у
ошки Баба, (Наотавак). По довољном разговору, и пошто су се гости доста и поднапили пред саму зору разиђу се; неки су се по потоци пужали, неки су се и без воље тоциљали — а неки оставивши част домаћину — тако су грло овајнштајпили, да нису ни после друга дана могли зевнути ни на јело, ни на пиће. Мајстор Јова и мајсторица као и калва Баба, они су читави код куће остали — мајстор Јова бнјо је у пићу џандрљив — па је почео мало мајсторицу трумбирати зашто је она баш до попе на последку седела — и шта има она намигивати на домина, када је он учи наздрављао он баш незна као наместник мал му не рече .нешто али као мајстор човек доста и знаде неби се ни Н садског задругиног аћамештера застидио, и то ни у чему.