Стармали

202 „стлрмали"

али његоза млада учитељнца узела је ту ствартако озбиљно, да је њу морао слушати. и за кратко време постане му то најмилија забава. Сам се чудио, како брзо напредује, а особито се радовао напредку у говору, које је допринело, да се могао са Бертом пријатно забављати, увидевши, како се она, био говор ма о ком предмету, умела наћи. Енглеске лекције постале су му наскоро најмшгаји часи у недељи, и он замоли Берту да му допусти, почем се неће овде још дуго бавити, да сваки дан долази. Те тако је сада сваки дан ишао к њојзи, де је навек са истом пријатношћу дочекан био. Истина нз само је бивао редко са Бертом; Стара госнођица Екман. она шваља, седела је обично с послом код малог астала на прозору и пратила је пажљиво њихов разговор, од ње, а и из разговора Бертина разумео је Линден, да је мати Бертина пре много година као гувернанта у Енглезку отишла, и тамо се за једног учитеља удала, и школу отворила, али од које је та мала породица јадно живела. Отац је рано умро, а мати је Берту заједнички са другим девојчицама васпитала. алн кроз силан рад умре и она наскоро, и тако Берта тек што је у 16 годину ступила мораде се сама за себе старати, и ступи као васпитатељка у једну породицу, али ж р ља њене матере била је, да се Берта у Немачку врати, де је имала неке далеке сроднике. Те тако када је малу своту новаца заштедила, исиуни жељу материну, али није више никакве рођаке материне нашла, а од стари познаника само ону стару госпу, у којем је друштву Линден први пут видео, и ту шваљу, која је пре много година у родитељској кући њене матере становала, па и сада још њену собицу имала. Код ње је Берта узела стан. и живела је од добитка што је часове давала. Како стајаше са Линдновом обкладом? Дал мишљаше још на њу? . . . Можда кадкад, али и кад је помислио, то са неким стидом,.да је он хтео ту девојку да увреди, то невино и скромно девојче. Његовим друговима каза да 1е обкладу изгубио, и да ће пре свога одлазка обећану вечеру дати, они правише из почетка шале преко тога. а после и ућутапге. Линден се одлучи да неиде с њима натраг у Г.. . али шта да ради, да ли да остане или да на друго свеучплиште оде. Да остане беше жеља његове матере, која га хтеде у својој близини одржати, ма да јој жао беше да њен тако даровити син свеучилиште без испита остави. II он се и сам задрхта при помислу на живот без икаква рада, истина он неимађаше никад воље, да учи права, алн са 22 године, шта друго почети учити! Па онда — он је морао сам признати да га овде још нешто друго задржаваше: енглески часови! Никада неје он једну штудију са таковом пажњом слушао, као ту с којом се сада бавио; часови, које је са својом учитељицом пробавио, беху г му најмилији. Поред трговачке струке учили су они и друге ствари, и радовао се кад је он њу у чему поучио. Он увиде да се преварио што је права учио, и од-

26'. за 1879.

важи се да постане филолог. А ли онда би морао одавде отићи. од своје матере — и од ње! Беше на осам дана пре измака Ферија. Линден је седео код своје матере у соби, јело на трпези стајаше недодирнуто, жив разговор беше између њих, мати изгледаше јако дирнута, да, она је и плакала, али мора да не беху сузе жалости, јер кад је Линден устао, пољуби га мати смешећи се у чело и рече „А ти иди, и божији благеслов нека те прати.' 1 Младн човек оде нагло из собе. Али куда? А де иначе, но на енглески час; али је његову књигу заборавио, и место обичнога црнога одела, имао је на себи летње ха/вине и онај широки сламњи шешир, у гојим је оно вече Берту кући пратио. — Ако његова жеља беше, да га Берта по оделу позна, да је он то био, што је оно вече кући одпратио, то му је за руком испало, јер први пут дође младо девојче, при његовом уласку у забуну, њене очи гледаше га са питајућим погледом, и ири његовим погледу просу се дубока румен по њеном ! лицу. Као неку помоћ тражећи, погледи на асталчић, али то место беше празно. „Ја видим, ви сте ме оиет иознали" рече Линден полако. „Дакле, вн оте то занста били ? " повиче Берта „Ви сте онај господин, који ме је оно вече у заштиту узео ? — Кад сте ме први пут овде потражнли, дође ми та мисао, да вп то бесте, али после је изби из главе. Али сада да вам се још једном за; хвалим." „Поштедите ме са тим" одговори млади човек са загу т шеним гласом „госпођице Берта, ја имам једну велику неправду г да исповедим, хоћете ли ме саслушати и покушати да ми опростите ?" Она га иогледи зачуђено, али да знак с главом да слуша. II сада приповеди Линден шта се онога вечера у парку догодило. Са страхом беше његов поглед у то лепо девојче управљен, која се час срдећи од њега окренула, а час пребацујући погледала. Али кад је ирнчао како га је њено поверење обезоружало, како је он, кад га је она за бољег држала, заиста бољи и иостао, како је његов одношај са њоме то учинио, да је добио вољу г на посао, и да се заверио, да ће са прошлошћу да прекине и да је започео нов живот са радом; кад јој је то све приповедао и онда ра питањем завршио, да ли жј опростити може, — онда му она пружи обе руке и шанташе: „Од срца!" „Но сто пута хвала!" повиче Линден притиснувшн малу дрхтајућу руку на у г ста. „Али госпођице Берта, ви ми дадосте одважност, да више шта молим. Ви сте мој анђео хранитељ постали! о хоI ћетел и даље да одтанете? — Берта смемли се надати, да ће те ви покојника, у ваше чисто племенито срце — примити — хоћетел да постанете моја пријатељица... моја жена?" Он клече пред њу, и гледаше јој дубоко у очи. И те лепе очи гледаху свесрдно у његове, и то лепо поруменело лице саже се доле к њему, и уста се | нађоше у једном дугом пољубцу.