Стармали

218

заиста није страшно," муцах ја „променули — променули вашу путну торбу — ха ха ха — то је заиста смешно, веома смешно — ха ха ха, то је ди вно! — „Ал заиме Бога, шта вам је ?!" рече Емилија уплашено „та ви сте позор целог друштва на нас обратили". „Молим по сто пута за опроштење!" замуцах ја збуњено, јер у том тренутку незнадох извесно дал стојим на ногама или на глави; белило, пудер, локне — света Богоролице та она неимаше на глави њене обичне кестен боје локне, од којих сам ја једну маказама украо за слатку успомену! Бог и душа, та ја имадох све остале код куће у кутији. Али шта сад да радим ? дал да јој признам да сам главом ја тај несретник који - не, то не могу, бар за сад не могу. А и не беше ли путна торба опаљена, ствари све изгњечене! у глави ми се стаде окрећати, локне, црне чакшире, белило, пудер све се то око мене окрећало као ватрени точкови у разним боЈама. „Не могу да вас појмим" рече она и погледа ме прекорно али ипак нежно „шта је вами?" „Ах драга госпођице" одговорим ја у највећој забуни, и морадох у том тренутку изгледати црвен као кувани рак — „Ви не можете ни замислити, како ме је тај ваш случај немило дирнуо —• кад би се — кад би се само изнашао — ко је тај несретни —" „На сваки начин, какав господичић !" рече она брзо „ја нађох одма одозгоре — " ту наједанпут застаде и угризе се за усне. „Ви сте туђу торбу отворили ? к „Да, наравно нехотице, те мале браве обично су једнаке, а ја невидех пре да сам се забунила, док нисам Ја сам знао шта сад долази, шта сад доћи мора, оне су прве лежале. „Једну малу књижицу нашла, да кажем неколико завијених табака хартије — исписане песмама. Ах да сте те песме читали —" Изненађен погледах у њу; проклете песме! Бејах сасма на њих заборави; али оне се Емилији допадоше, она сањаше о њима. „Ви би се сити преко њих смејали" настави Емилија даље „ја сам ди коју неЈмислену песму прочитала. али претераност ту у љубави, те месечеве сањарије самоубилачке Фантазије, још нигда у моме животу; ја саи само неколико прочитала, али беху веома смешне. „Али госпођице," промуцам ја сакривши за тренутак лице у моју џепну мараму „ја незнам али страни описи „Трговачког шегрта" прекине она смејући се „нема никакве опасности, песме и рукопис издају песника ; посетите нас сутра, и можете и сами ту лудорију читати, а доцније ћу путем новина моју путну торбу тражити. То беше сувише, жиле ми куцаху грозничаво, чело ми гораше, а речца ми беше на језику, са којом је хтедох сатрти; ја је стисох тако јако за руку, она викне и погледа у мене устрашено. Свирка поново започне, парови се намешташе

за четворку, ја скочим, и гледах усплахирено охо мене. „Та одите" шапуташе Емилија и стиште ме за руку, игра одпочне, хајде да се ставимо у ред. И нехотице увуче ме у круг веселих играча, мене очајника, с паклом у срцу, ја распламтим од љутине, отргнем се од Емилије начинивши један скок и повичем — — не, ни једна речица непређе преко мојих усана, најкраћи слог изумре ми на језику, а преко леђа пређе ми ледена језа. Благи Боже! ја заборавих на туђе тесне чакшире, и при моме и сувише слободном кретању пуче један шав, толико сам осетио; шта ће сад да буде, мени се чинило да сви на мене гледају. Ако они примете, ако морам дворану оставитн; али не — публика још није моју несрећу приметила, можда беше још могуће, да се крадом удалим. Ја се досетим, и метох мараму под нос, да изгледа као да ми крв на нос иде. Ја брзо прегледам тереп, али простор измеђ мене и врата не беше испуњен светом, само неколико младих г ЈСпођица стајаху у једној групи, а многобројне свеће издаваху јаку светлост; да се одважим да идем, јуришао бих у моју пропаст, морадох бољи тренутак чекати. Бацим поглед на оно место, де сам пре неколико тренутака са Емилијом седио, клупа беше у страни а празна, да могу само до ње доћи. Али се несмедох одважити да леђа публици окренем; једва се вештим навијањем и заклоном једне васоке сголице дођем до клупе и спустим се на исту. Сада ми беше то најглавнији задатак да развидим колика је штета, и ја сагох главу мало доле, држећи мараму једнако под нос. Света Богородице ! подобро парче бела платна вирило је подамном, одавајући још више своју белоћу на црвеној кадиви; ■недржах да је моја несрећа тако огромна; али беше на жалост истина. Срце ми лупаше у грудма као чекић на наковању, а дрхтах као у грозници Али близина опасности да и највећој кукавици слободу; несрећа беше већ ту, не могох је отклонити, али опет мало поправити. Да је Мараћ овде ма само за један тренутак, али њега нема, не могу на њега ни рачунати, он за цело при партији виста седи. Ја се баш хтеде лагано подићи, погледах и нехотице горе — али поново седох, јер на десет корака од мене удаљена, долазаше Емилија к мени са њеним братом под руку. Највећу радост осећао бих у оном тренутку, да се клупа подамном растворила и ја у земљу пропао, али клупа стајаше подамном непомична као стена; и само сам толик) времена имао да оно ужасно са крајем мога Фрака покријем, кад ал Емилија већ стајаше предамном и са нежним ласкавам гласом запита: „Вами иде крв на нос?" Ја само немо климну главом. „Па то ће брзо стати" тешише ме она, „алн ја вас морам за један тренутак узнемирити." Ја ју уплашено погледам. „Ви седите на мојој џепној марами" продужи она молећим гласом „ја сам је мало пре овде заборавила." „Овде — овде нема никакве мараме;" уверавах