Стармали

150 „стармали" број 19. за 1880.

Шегртова мајсторија. Шегрт Васа, мудро дере, Поноси се делим рухом; Да чакшире не подере, Он их носи, — под пазухом. (Красуе.)

Путоваље преко венца у Раваницу, О Видову-дневи 1880 год. Одавна слушах за бајне планине сремске и пријатно гостопримство светих отаца раваничких; а особито моја суеедка СаранФила наби ми уши са Фалом провађања у Раваници; решим се и ја несрећом са мојим суседом Совремом, да видимо у веку нашем бајне планине и да се насладимо дочеком св. отаца. Какве су наше посљедице тога нашег крстопоклоњеног путовања биле, доаустите ми г. уредниче парче празнине у Башем свагда искреном и општељубљеном листу „Стармалом" да их укратко у чисто овејаној истини нацртам. Дакле ја уречем са мо.јим притљ' Совремом, да на његови коли путујемо (јер ја неимадох своји) и то с тога, што исти има врло бадре коње тако, да нисмо у кола метули више до две подобре дреноваче, јер то знајући од прилике (по штацијама) да ћемо имати доста, док се уз брег непопнемо, а с брега ће ићи и без паучења; а друго знам да ће се исти стидити од свога суседа и пријатеља кирије потра. живати, јер сам му више пута помагао богара (коња) за реп дизати, кад га је хтео јутром да чеше, укратко да речем, коњма мане неиа, с тога нећу више о њима ни да причам. Помоливши се Богу за сретна пута, кренемо се ми зором и у радости великој и нестрнљену, готово до Новога Сада изломисмо једну дреновачу о костур богара, а нешто и вранице. Ту преноћимо, па нестрпљиво чекајући, само да поноћ нревади (да се вештице уталоже), па одма у име Бога на пут даље, и тако бист. —- Што се тиче путовања од Каменице преко Венца до Ирига, могао би вам много што приповедати, но нећу да будем врло дугачак, јер би запремио цео примерак „Стармалога," но ћу само да наведем главније моменте, и то: да смо божијом по • моћу о богара и враницу изломили у пола венца оба дреновца и тако другу половину Венца, морасмо ја и мој Соврен, турајући полако кола — пешачити до горе налазеће се чарде, ту се поодморамо, те онда седосмо опет горе на кола, па ево нас часом пред вече у Ириг (па шта ?) ту пр^ноћимо и проведемо ту ноћ врло весело, као предпразнство славе раваничке, јер мишљасмо, када је предпразнство весело, то ће сам празник много веселији бити. Подранивши из Ирига кренемо се Раваници и да могаху хатови, како ми жељасмо ево нас оцама на доручак, али од доручка већ видимо да нема ништа; то се Богу мољасмо, само да се бар ручка дочепати, јер слушасмо, да је у отаца строг домаћи

ред, када зазвона милозвучно звонце, па ниси уграбијо место; добићеш свашта за јело — ако ти не треба. Но на срећу нашу које гурајући које пак турајући приспемо около пола дванајест на опредељено место и са коли стадосмо баш поред трапезарије братији на видику, ту затечемо где братијау храму божијем одају Богу богово. Ушавши у храм господањ, провукосмо се кроз народ напред, хотећи се певнице дочепати — јест ал певнице беху већ испуњене које са господом, које пак са госпођама — е шта ћемо ја и приша, но задржати се на сред цркве. Ту постајавши мало чујем да на кору неколицина њих чудо складно певају (као натерани) помислим у себи, уз таку хармонију могу и ја пристати, те у том мишлењу закључим себи, да се ја са мога места удалим и на корош одем и да тамо уз појце, отпојем једно „достојно јест" јер од тога сам ворга по доста практичан, јер једном прошлих година приликом славе црквене у месту (немож' ми пасти на памет) певах ја, то моје достојно (које сам пре 28 година учијо од нашег покојног звонара Пиријана) и то тако одушевљено, да се слушаоци немогоше од суза радости уздржати, него појуре готово листом на поље, које је одјеку мога појања веома добро чинило; па помислим тако ће и овде бити, те ћу бар лепу успомену за собом оставити и уједно ваздух у цркви прочистити, а најглавнија пак намера ми мога појања беше, предоручите се св. оцима ради бољег познанства и т. д. — Ову моју намеру шапућући саопштим моме приши и овај одобри, те тако се ја пепнем на корош; кад ту брате њих четворица упеше се из петиних жила, те певају све се прозори дрмају; кад ја то чух из ближе, помислим у себи: еј мој брале, са оваким певчикама неможеш ти конкурирати; јер ови мораше зацело св. оцима још јуче стићи и добро подкрепивши се приправише се за појање литурђије — а ја јадан које од радости, које због стомачне незгоде, нисам ни доручковао у Иригу а дутем свађајући се непрестано са богарем и враницом идући уз брег и с брега поред њих, — гетово да не могу говорити, а камо ли са певчикама се надметати. Сад тек видим, да сам дошао, где се виле паре, помислим, тешко ћеш чрез „достојно" с братијом у тешње познанство ступити. Отпеваше моји конкуренти „достојно", без да ме понудише као госта, а у мени срце хоће да пукне од терета, не толико за достојном, колико за . . . препоруком. — Бист утро, бист вечер, божанска се литурђија сврши. По свршетку литурђије узбунише се братија и поврвише из олтара, запитам једног поред мене стојећа браца Сремца, шта ће сад да буде? Он ми одговори: обилазиће око цркве; тек што он то изусти, али посукташе певчике на врат на нос са кора доле, а ја, шта ћу, — него за њима, те се измешам шњима, мислећи у себи, ја ћу њима колико толико помагати, а тиме ћемо св. отци боље увардати, те ће се моје изгубљено „достојно" опет повратити. (Овршиће се.)