Стармали

158

„ стармали" број 20. за 1880.

Путовање преко венца у Раваницу, О Видову-дневи 1880 год. (Свршетак). Тако помагајући, обазрем се и видим мога притл'Соврема, дадем му знак, да ближе дође и шанем му, да поред мене стане, те да и он помаже, што већма може, (јер исти је пусто грлат), е брате, да ти је чути, када се притл' Соврем успе, сбуни све певчике тако, да се св. оци обазреше, да виде, какво је то чудо (мислећи, да се није какав из шуме подкрао), ја на њега очима, да мало тишије поји, али нема ту ништа, кад се приша раскорачи, те дигне главуру, нема тога, ко ће га уталожити. Сврши се и тај акат, а св. оци пођоше са кољивом и колачем у трапезарију (као да хоћеју траг да замету), а ја мом приши намигнем, само за њима, па што њима, то и нама, намера ће већ бити постигнута; —јест' ако ти не треба, они ту читаше и појаше мало, па ево их опет на поље (устумараше се штоно реч : ко Максим ио цркви). Еј наопако пришо, неће бити ништа од наше препоруке; но ипак само за њима, па куд пукло. Дошавши шњима у цркву, одоше наше бце у олтар, оста ја и приша (кукајући и горко проклињући) са неколицином народа, који беше такође наши назора, а остала практичнија браћа, одоше пре и постараше се сами за себе, где ће и шта ће обедовати. Чекам ја, и приша св. оце и готово сами остадосмо у цркви, али њих ни од корова „Изгибл бјаху и необрјетошасја". — — Еј мој притљ' Совреме речем му ја велегласно: „Совершишасја" — него упри у се и у своје кљусе, но он ме не разумеде, него разрогачи очи, те ми оштро набрецне: ја за данас више упирати не могу, јер сам упирао доста, док нисмо дошли, а друго ја сам гладан врло, — та зато ти и говорим, хајдмо да што потражимо у кљун. Дођемо колма, а не далеко пеку два јагњета на ражњу, ха! Бог да прости пришо, ето нама ручка, него иди и купи једну килу јагњећине, он с места послуша ме и оде, јест, кад он тамо, ал окретачи сунуше на њега; ово ми печемо за калуђере а не за које какве вркапуље; и тако награбуси и ту приша за своје готове новце. Шта ћемо сад вели приша? ништа друго отвјешчам, него хајдмо по тргу, те ћемо ваљада наћи што за јело, и тако би, намеримо ми код једног бајана што продаваше јагњећине, две заоставше јагњеће главе, ха! то ја бегенишем рече приша (мозга мало) најпосле склоним се ја. кад не беше бубрежњака и остали удова; донесавши главе кодима, ту ми со славоју јеђасмо, слушајући како оне у трапезарији за ручком одврћу „многаја" (све на тон деспота). Ова дивна мелодија отаца (а и благовони мирис трапезарије) јако трону мога пришу, да зажели и силом увући се у трапезарију и позаве мене, но ја испуњен са озлобпенијем, одбијем му понуду, но кад види приша, да се ја јако опирем, почне ми претити, да ако. неузидем шњим унутра, да ће ме оставити у обитељи; еј наопако пришо, јошт ми то треба, па сам онда прошао кп Ферко на трешњама. Но знајући му ћуд (ца је зовнут мало

на бацу) ништа ми не преоста него обећати му, да ћу му жељи за доста учинити. Упутим се трапезарији и дошавши до врата, наћемо ту певчике који при литурђији певаше и ја мислећи да су већ ручали, поздравим их по обичају: наздравље господо, слуга сам понизан; на које ми коровођа стискивајући стомак одговори потмуло: „наопако нам наше здравље, кад не >уштају оце унутра, велећи да имају сувише гостију, те немају за нас места," (које не беше истина). Ја ту сажаљевајући конкуренте моје а мало у себи и светећи им се, изгубим јошт већма вољу ући унутра, али кад се сетим пришине претње, оћеш, нећеш, мораш. — Таман приша за скакавицу, а ја брже дрпнем га созади, и он се обрне, на које га ^а лепо умолим, да он први уђе, а ја ћу га после кобојаги тражити (ко Сомборски звонари при свечари) и тако замољен приша уђе, а ја беж' од врата, па по ходнику шетам тамо амо смишљајући здравицу, како ћу преаодобном оцу наздравити кад унутра ућем. Таман ја нешто злеудо изкумпутиро, (тешко је против савести своје војевати) ал' ето ти мога притл' Соврема као испод жига, чим га опази проћоше мрави кроз аме, јер напред виде, да је приша прошао као Крста са кесегама. Дошавши ми ближе упитам га нестрпељиво, шта је пришо ? какав је дочек? тебе канда иншталираше св. оци? — Кад приша мало од јарооти одане, поче ми причати дочек братије овако ! Уђем ја сасвим учтиво унутра, запитам, које је нреподобни отац игуман, један од братије даде ми знак на једног белобрадог мало поћелавог старину, кога чим сам видио, мал' ме Фршлог не дарну од његова умилна погледа, но ипак приберем се, приступим му по адету, руци и он ју пружи сасвим презрително, а рука му брате стоји као аљмашка рипида, ја пољубивши или боље рећи целујући га у руку (ма да ми од срца не иђаше, јер помислим кад сам међ' вуцима, морам шњима урлати) предотавим му се овако: „Ја сам из даљне земље из села весела, ииеном Соврем Пртљанов, купац и продавац и т. д. На ову моју представу погледа ме отац Патермудије мало пријатније но пре и запита ме громовито: јестел' ручали? јесам нешто мало отвјешчам тихим гласом — па где? овде код мојих кола; право ришћанине, треба човек да пази на своје добро и да чува, јер има зли духова те вам могу квара нанети, ето видите и ја с братијом мојом тако радим, затворисмо се овди, да ово мало насуштника међу себе што брже поделимо, те да сваки за својим послом идемо, један мора у цркву да на тасиће пази, други овамо, трећи онамо и т. д. јер као што видите напузаше се које одкуда и свакојаки. Кад ја преподобног саслуша, погледам около себе, где су врата, јер ако се дуже уздржавам „биће бране" како ме остала братија зло погледају. — Па јел' еј! јесул' те понудили бар са чашом вина? јесу ђавола — (а и боље остала ми је 10 ф . у шпагу, којих сам наменуо св. обитељи или боље рећи братији со куварицама) није ми брате толико за вином жао, колико за палачинкама и путертајгом гледајући, како братија зло конабе, по тањири направили читаве анте, те кадкод испод обрва погледајући на ме чисто би