Стармали

196

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 25. ЗА 1880.

нашој Х1 ј \'П. Хрјја се зове: роасда. Издајици нашем Не сдужи на дику Кад му хрђа пише Већ у рожданику.

Грађа за буквар драгој дечици, да боље науче жађарски.

1Л1. Фонд се зове: алап ; Зато се не чуди Зато се не диви, Ако видиш да су многи На фондове наше алааљиви. 1-Д ? Н. Ђургија је: фуро; Зато наши БургиЈаши Често тамо горе Направе фуроре.

КУШ. Пирамида, зове с': гула ; То је баш фатално : Кад те гуле, огуле те Баш ииралтдално.

Т.ХУ.

Предео је : тај; Богме није: та! (Види се да Мађарембер Граматику зна).

БВУ1. Кора је : хеј! Хеј море, море, Не гуљи коре, и т. д.

БХУП. Мртво тело зову: хула; Немојте се дивити, Што смо ради живити.

БХ1Х. Време је: иде ; Иде богме, иде, То и сами виде.

ХБУЦ1. Грана се зове: аг; На дрвету нашег дома драга Има доста ага.

Х1ЛХ. Број (ма како велики) Мађарски се зове : сам ; Е сад и то знам.

Б. Овца је: јух! Та је плашња само с тога, Што и овца има рога.

1Л. Леитир је пиле; Ал от тог пилета Неће бити сит, К оји има здраво, здраво Велик апетит.

Ш. Палица је бот; Сви познају њену слику Који уче ботаЋшу.

БШ. Садашњост је: јелен; Брзо бежи, хитро личи, Али не знам куд ће стићи. 1ЛУ. Сан се зове: алом; Ко се шали с алом Може лако илатит' И главом и салом. БУ. Усна је : ајак ; Што год иштеш од Мађара, Он „а)«к"-ом одговара

Б1Х. Сумња је: ђану ; Оиа тежи свом пријану Новоса-^а?м/. БХ. Гуштер је: ђик; И кад би нас прогутао, Не би већи нађикао Јао! ВХ1. Награда је : диј; Брудер Јаша знаде ди је, Ни бриге га није. БХП. Ћелав је : копае ; ћелави се људи срде Што их тако грде. БХШ. Перо је : пена; Кад се Јаша лати пера Да нам свест угуши, Сав се заиенуши. БХ1У. Српски кажеш: љубичица, Мађар вели : ибоља; А шта ћеш им кад су таке воље, Све је њино лепше и боље.

БХХ. Пена је: хаб ; - — А наше је море здраво Хабаво.

БХХ1. Овде је : ит ; Онде је: от; Да напуни гладни кото, Радо би нам и то от'о.

БХХП. Молитва је: има; Пма је, има, Али се не прима. ВХХШ. Начин је : мод ; — Само што је овде Изиш'о из моде. БХХ1Л 7 . Паметчн је: окош; А ко год је окош Тај остави фокош; Па се лати правде И искрене речи ; Па ће онда лако Пријатеља стећи. Пајкош.

Ове то кије никакво чудо, Заставин дописник из Пеште чуди се, да се текелијанцима замера што српске песме певају, ал' то није никакво чудо ; зар се мени једанпут у касарни догодило, кад сам повео српски оно: „Чуј Душане војска тебе зове, „Устај царе из гробнице своје, а обрштар на једанпут разрогаченим очима сгвори се на прозору са: „НаНепз гћг Маи1, лгаз ћеи1еп8 Аа ? 8ш4 81е а11ет ћ1ег?" и тако даље фино но војнички! А више пута сам га гледао, кад швабе мачијом хармонијом удесе оно њино: „ТУасМ ат Кћет" како смешећи севели: „МетеБеи!;'зет 1изН§, (Ие зт^еп."

Па и оно није никакво чудо, што неки Мориц у „пештанском журналу" грди наше свећенике, јер скоро сваки дан без изнимке, пуна је Морицина авлија иаши тежака, од којих један хоће петнајст, други тридесет, а неки педесет а неки богме и стотину форината, па све на десетороструки интерес. А да српски свећеник растумачи своме тежаку: ко је и шта је Мориц ? онда не би Мориц имао пуне џепове наши новаца, те не би могао по Срему а и по целом белом свсту тумарати, кшефтове правити и наше свећенике грдити, већ би их хвалио као и каголичке што хвали, јер Католици слабо Морицу долазе, само Србин у Морица помоћи тражи. — Дакле тако што и тому подобно, све то није никакво чудо. ^