Стармали

198

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 25. ЗА 1880.

К В а Р Т И р. А. — У овом су ми квартиру већ две жене умрле. Б. (брзо и лакомо):Тај квартир узимам ја одмах!

Бубнуотека. Ово је пиомо, од којега нам је оригинал у рукама, писао један „топ \шзеге Беи!'" који се понудио и препоручио јодној бечкој кући за српског ко* респодента и кућа га је примила, не тражећи никакве препоруке. Писмо гласи. "Шеп, Аеп 31. Лули 1880. На господару ђурђевић ис Неготина у Глејхенберг. Дошао је нама на снана дасте ви у глајхен« берг; Ми с мо вама у прошломе дана у неготина писао а мислимо, да нисте добио тамо нашега писмо, сато смо тако слободан вама с овогом писмо наснана дати, да ми оноги цирне робови *) са жеско стосте ви у Љето код нас траш ао сада у великим исбирна имамо на љогера, и молимо вас ако дођете у Беђуда пригледајте правђемо и јеФтина цена, и биће нам радо с вама тргоити. Шелимо вам добар сдраво и оставимо с "посдравом за Вејнбергер и Фрид Бонди с. р.

А, и Б, А. Јел' богати Б. каква је разлика између батаљона и регименте? Б. Хе брате, то ти ја као прост човек не могу тако разјаснити, но питај бечкеречког проту, он ће ти то рени, јер је он у својој наздравици поменуо и г. обрста 29-ог батаљона (место 29 регименте).

Лек од љубоморе. Редак догађај што се често догађа. I. Било је то пре педесет година. Он је био млад; колико му беше година незнам за цело, јер по крштеном писму навршио би он четрдесету, а по свомо казивању јошт не беше му ни 30. Та био је у цвету своје младости; леп човек. Главу је имао мало мању од половачета, нос му је био црвенији, него икоји патлиџан у Европи, Азији, А$рици, Америци и Аустралији и новосатској пијаци, зуби му беху бели бељи од циганске помрчине . . . А и она је била дивотно створење, Очи су јој два драга камена, зуби су јој два низа бисера; уста Фина какова ни једна пиљарица новосатска нема . . . Па ко је поред таке лепоте не би заволео? Многога је она очарала, многога је занела. . . И он се заљуби у њу. ') Биће да је амикуо хтео казати: црне робе (штоФа).

Она пође да се лечи у Мехадију, пође и он да прави „Лустрајз." На жељезници су се први пут видели, а он задркта кад је виде и уздахну: „Ох ала је дивка." А преко њених усана прелети бајни осмејак: „ох како је красан!" прошапута она . . . Тада је он први пут прогутао кнедлу љубави. Он је стао поред ње, и опет уздахну, те рече: „ала си дивна!" А она га погледа малим очицама, те рече: „ала си красан." Стрела љубави згодила га је, он је осетио ту рану, па као рањен тигар продера се. — Богињо лепоте! — Узоре мој! возврати она. — Хоћеш поћи за мене? Повика он . . . И као осуђеник који пресуду чека, исчекиваше да само речцу једну чује, која ће му живот, или смрт донети. — Како можеш тако што питати ? протепа она. Веруј од како те видех! . . . да, да ја не осетих пламену стрелу Аморову док тебе не угледах, али сада знадем, шта је љубав . . . пођи за мене јер без тебе. . . и он запева ону песму без тебе драга не могу живет, морам умрет. . . — Ала лепо пева ! прошапута она, пак за тим гласно дода: ти нећеш умрети, ја ћу бити твоја. — Бићеш моја! ускликне он и радосно му обли патлиџан, а он још већма поцрвени од силне радости. Сад сам најсрећнији човек ! Када се вратио у Барамбућ. довео је собом драгу своју ... Он се ожени њоме. Та живели су вам као голуб и голубица; а свет је шапутао: „леп пар људи, красан пар људи!" Он је био трговац. Својство његова носа, који је као какав термо-или барометар сва „внутерњаја возбужденија" његова означавао, учини те га сви прозваше господар Црвенко. Био вам је то „грк" што га нигде нема и имао је и болту, какову одавна невидеше у Барамбућу та верујте ни у сред Беча нема такове. Није шала; седам лула једна другу гура, лонаца, конаца, семења, кремеља*. Па он вам беше уважена личност: „притјажатељ болте, бакал и великокупец, избранаго обштества сочлени перви актуари, Б а рамб у ћ ск иј а судејскија столици присједатељ, љубитељ књижествЈа и т. д. П. Ал неје нп Црвенко довек туђ слуга био. Прошло је то оно време, кад се нешто заслужити могло, а сад нема од тога ништа; а друго хоће и он коју годину, да са својом женицом у миру проведе. Он је само малко оседео, а она се амо ништа није променула, малко је само постала бела, јер се није виша руменила, већ белила. — Видиш голубе! рећи ће она њему једном. Већ мину десетак година од нашега „бракосочетанија," а ја ти довек венеи, као тица у кавезу овде у Барамбућу.