Стармали

266

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 34. ЗА 1880.

Свирка, писка и параде, Серенаде и бакљаде! Свечан дан! — Хуз Циган! Да-л' да палим и ја свећу ? Чекај, чекај, јоште нећу! Погледаћу тамо горе, Тражит' мига одозгоре, Тамо дижем поглед свој; Нека ми се каже с неба. Да-л и нама иалит' треба Бакљу, свећу, жижак, лој? Горе гледат' ја с' не стидим, Горе гледам, —• па шта видим ? Док се доле пали, зрачи, Тамо с' горе месец мрачи — Зар баш данас! е па стој! Ка' да небо демонстрира Против кобна ветропира — Чудан-ли си, боже мој ? Ја разумем, шта то значи, ТТГто се месец с а д б а ш мрачи, Зато ћете данас наћи Неосветљен прозор мој.

Шетња по Новом Саду. БХ. "Читаоничка игранка и други земљетреси бише и прођоше, но ова игранка и ови последњи земљетреси не беху од оних, што куће руше. Такви бејаху само они пређашњи („нобл-балови" и земљетреси), али сада је ушло у моду, да одбори умољавају дотичне да у што простијој Форми дођу, па тако је и било. Добровољни прилози прима]у се са захвалношћу како у оним собама, где је било земљетреса, тако и у оним крајевима, који су од игранке пострадали. И као год што онде, где је било потреса земљиног нису људи целу ноћ спавали, тако исто нису целуноћспавалиниони, који су се изненада нашли на игранци. Одбор читаонички штампао је на позивницама скромну жељу, где се „женске озбиљно умољавају да у што простијем оделу изволе доћи." Па шта је било ? Наше лепе и добре госпођице и младе госпе послушале су у главном жељу одборову и дођоше без сјаја и велељепија на забаву, но бејаше доста њих од „господе," који дођоше у „фраку* и са белим шепутлама испод браде, а из тога сљедује, да би одсада на позивницама ваљало изоставити ону горенаведену Фразу, пак уместо тога штампати: „Мушки се озбиљно опомињу, да у што простијем оделу, без Фрака и белих свилених машлија изволе доћи на игранку, и да за време игранке не пију у рештаурацији шампањера." Овај обичај, на позивницама препоручивати штедњу и избегавање луксуза, ваљало би спровести и

увести код свију „позивница" што се на смртне људе у овим тешким временима управљају. Тако на пример у „позивима" на преталату на наше листове ваљало би то економисање овако препоручити: „Предбројници се озбиљно умољавају, да примају лист на вересију, јер не ваља новац трошити и наручене лиотове плаћати." Позиви и оиомене за плаћање порције, могли би на челу носити ове крупнијим словима штампане речи: , Иорезне главе озбиљно се опомињу, да што мање порције илаћају," а за оне, који баш имају пасију да плаћају ведику порцију, као онај Чивутин у Новом Саду, што оглашује по новинама да има на продају 16,000 „иберцијера", и хоће да буде „вирилац," — за такве људе ваљало би да на свакој порезној књижици — као на позивима на беседу с игранком — сгоји клаузула: Добровољни прилози примају се са захвалношћу." Даље, на „позивима" што се шаљу људима, да дођу на роботу, да вуку земљу за насапе или за насипање путова или да носе џакове са песком да се при поплави баир заграђује, не би н икад требало изоставити оно уобичајено, да се дот ични „умољавају, да у што п р о с т и ј е м о д е л у изволе доћи." Исто тако арендатори од пливаоница, кад позивају поштовану публику, да дође у „швимшул" да се купа, ваљало би на позивница увек да примете, да се људи озбиљно умољавају, да за време купања што већу штедњу у хаљинама покажу. Кад суд по зива незнзно-где бавећега се касира, који је с касом заједно утекао, да се представи славноме суду, требало би и њему штедњу да препоручи, те да га умоли, да се не баца у трошак, него да дође са што мање новаца натраг. Тако би онда све те разне позивнице, које су нам до сада увек само страха задавале, и које су нас обично много новаца стајале, постале омиљене и пријатнз ствари, те нз би разносаче тих цедуља тако попреко гледали, као сада, и дотичне пошиљаче тих позива и опомена сматрали би онда за „љубитеље човечества," а не би их у непело оправљали. Тим би начином и друге, до сада немиле папире, као „вексле," облигације, „Недељни лист," акције прве српске банке, заложне цедуље, рђаве цигаретлпапире, стотинарке и хил.адарке и т. д. могли свету омилити и учинити, д.1 се људи за њих грабе, уместо што их се ратосиљају и џабаишу. Само би даклем ваљало на сваки такви папир по једну лепу опомену у интересу штедње и избегавања луксуза наштампати, па готов посао. Тако н. пр. вексле и облигације, могло би се казати, да су платежне 100 година а <1а<:о; на „Недељни лист" уместо: „вреди 5 Фор. на годину" требало би написати ,не вреди ништа;" на акције прве српске банке могао би сваки ко их има, написати: не задају ми никакве главобоље, јер их више не мећем у биланцију; заложне цедуље могле би носити натпис : ко неће да троши новце, нека не вади ствари на поље, ми не захтевамо; на рђавим цигаретлпапирима, треба да се на свима језицима штампа савет: Ко остави пушење, г ј ај неће бацати новце на ово ђубре ; са сто-