Стармали
„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 11. ЗА 1881.
85
11 и р а. Ти мени и не кажеш да је г. Бонту поклшио 800 Д; београтској сиротињи. А то већем стоји и у новинама. Спира. Ја сам мислио, да ће сс и о^.тали поклони његови штампати, па сам то чекао.
11 и р а. Шта си се ти замислио, Сниро? Спира, Рачунам. Јхира. А шта рачунаш? С п и р а. Рачунам колико би још листова српских требало да се покрену, па да не може ни један излазити. Писма из В. Бечкерека. I. Драги Стармали! Једне зимње вечери седим ти ја у својој соби, а из дуга времена — кад ми се и читање већ досадило било — зграбим перо у руке и тедо да ти што пишем. Ал бадава, у глави баш ништа ,,стармалијанског" (а валда ни другог ничега) не беше. — Бацим перо, и погледам замишљено преда се; лице ми доби сасвим озбиљни изглед, и ја стадох размишљати о „крајусвета, — о „воскресенију мертвих" о „постању и свршењу света" о „ништавилу" како силан човек одлази у земљу — у ништавило, тв се и ја губих у мислима у оно минимумно, ап с о л у тн о- „н и ш т а." Исте вечери беше петак, а мени се деси чудно једно „предсказанпје" — шта ли је. Тргнем се и прочкиљим на лојану цвећу, која је горела „као да издише." Око свеће спазим, ди један „лептирић" одчосно —• „лептирица" лети. Ох, па како ме љупко гледаше својим бајним, ватру сипајућим а и очицама! Осменух се и неотице кад ју опазих, она се смешила. Па како чаробна беше! И опет ју погледах, сав претрнух,дал од страха? . . Наши се погледи сусретоше, — и ми се канда потпуно разумесмо . . . Бејах заљубљен у ту бајну „мушић-лептирицу. Свилена њена криоца, дивне боје, — као да си броћасту и шућмурасту помешао, да би једну боју добио, — така беху шена крила. — Тело јој беше три лота гибчије од кисела млека, а брчићи, — ах! та ни сека — Јешин мачак није лепше имао. Па сад ми реци — драги мој Стармали (ако и најмање осећања имаш!) ко је тај јунак, кога она не би могла очарати. Заљубих се у њу и заклех се, да ћу је бранити од свакога зла до капи крви своје, — ма ме и живота стало . . . На једанпут — ох кобне среће пролети она сасвим близу свеће, опрљи крилца и — већ паде у лој. Та ни Дон-Кихот није валда јуначнији од мене тада био. Усугубим сву снагу своју те прстима у свећу, и — избавих лане своје. —
Онесвешћена паде ми на груди, ал брзо се разабере. Ах! како сам блажен био, кад ми је њено нежно срце на моје груди наслонила, па како јој срце јако куцаше ! . . Грлио сам ју и љубио, а она се није отимала. Најзад јој исповедим љубав своју. Она се прво мало одупирала: та ти си човек, а ја лептирица. . . Ал ја то нисам ни слушао, ја сам већ осећао, да имам крила, — сукао сам већ и бркове! (ма да их још немам !) Одлетих до ње и шапнух јој: анђеле мој, сунце моје! — а она: ја те љубим, твоја сам! . . . И један дуги (од два метера) пољубац беше залог наше узајамне љубави. . . Узех је испод руке, а она се ладила „Фехером" (јер је с ба топла била, да је све пуцало !) Шетасмо се, кад ал' испред нас испаде један дугајлија — »мушићке вајте." Она се насмеши кад га виде, а мени се смрче пред очима, — бејах љубоморан! . . . Шта, зар онај, који је и живот свој тео за њу жртвовати, да преварен буде? онз другог љуби? — А то несме бити! Накострешим се, зграбим револвер те га устремим на свог противника, — но сам се варао да ми је он то био. Опалим револвером, а он паде мртав — ни гласка није дао од себе ! С њим сам убио и своју срећу . . . Моја вереница паде у несвест, а ка* дође к себи, рече ми јецајућим гласом, да сам јој убио брата од тетке. И врела јој суза кану на груди моје. Ах и то рече да не може љубити оног, који јој је брата убио. Немилостиво ме гурну од себе и рече ми, да иде у свет. Наднесе се високо „под небеса" чак близу плаФона, а после и поред неке баучке горе, одакле ју нека грдна животиња и прождре. Иолетио сам скочио сам за њом, — ал лупим главу, те онесвешћен падем на кревет.. . Падох и заспах као заклан. * % Кад сам се сутра дан пробудио, беше већ девет сати. Погледим на ону страну ди бете ,,баучка гора" —■ ди је мени моје сунце зашло, ал тамо висаше —■ кавез моје канарике (која је радосно дочекала ово печење). Погледим и на бојно поље, ди сам се борио са својим назови супарником — братом моје незаборављене драгане. Још се могаху видети крвави остатци тела — к о м а р ч е в а на зиду, ког сам са ноктом мог кажипрста тамо приковао. Цео ми нокат беше поплаветнио, тако сам јаку силу на комарца употребио био ; на глави својој пак грдну чворугу. И тако одоше два живота т. ј. моје драгане и њеног брата у гроб, а трећи т. ј. мој оста болан — преболан и —■ рањен у боју То је баш био, „сан и ј а в а ." Ал да, тог дана био је петак, а мени се причинио ,,чудан санак, & у чудан данак." Ал ја не имадох у близини ни једног „с тарц а-и г у м а н а" —ни једног „Протопо п-Н е д е љ к а" да ми санак (шта ли је) протумачи. . . Обратих се на те, драги Стармали. Шта мислиш ти*) ? . . . Остај ми здраво, твој И-гди-гил *) Ја мислим и иремишљам: какву цељ и намеру има овај еастав ? ал још не могу да докучим. Ст.