Стармали

124

„стармали« врој 16. за 1881.

Грађа за латински буквар, Што се данас зове земља, То је Латин звао : тера; Кад погледим неку земљу, И у њојзи много ждера, И ја кажем: Бог и вера, Има право, нека тера. хххх Што се данас зове лгоре, Латини су звали : маре. А Латини умрли су, 11 а сад и не маре. хххх "Читајући повесницу Запитам се више пути: „Зашто ли су ти Латини Били тако љути?" Загонетка. — Али ево. Одгонетљај њен: Уместо бубрега Имали су : рен. ХХХХ Кад је штогод мислио Римљанин је рек'о : путо. Што Римљани, поганици, Нису могли хтети, То је криво схватио Доцније Рим своти: Да слободне мисли треба У иуто санети. хххх Молим, то је лепа реч; Латински се каже: ието. А што молиш, хоће-лти седати, Е, то је девето. хххх Што је било ноИу, То је Латин звао : нокте; Ал данас се многим прокте И на дану пружит' нокте. хххх Што се у нас зове жеђ, Латини су звали : еитис. То јест кад су сити били Онда су тек пили. хххх Што ј' жалосно било, То је Латин звао : тристе. Жалост се не мења Већ остаје иста, Само што је код нас има Бише него триста. хххх У Латина нека мера

Трутином се зваше; Али ко ће пзмерити Све трутине наше. хххх Латини су у неком погледу Били здраво груби ; Не питаху : где'је ? где је? Него таки уби ! уби ! Живе у бунару. Један орезки начелник премештен је са службом из једне пријатне варошице у Левач. Срезко је надлежателство у селу Рековцу. На путу за Рековац била је жена овог срезког начелника неутјешима. — Како-ли ћу ја сад у селу живети ? Тако је непрестано свог мужа запиткивала. — Леио, као што и други људи у селу живе, — одговорио је муж. По сто пута повторавала је жена сваког дана то питање, путујући с мужем на ново определење, у Рековац. Из Јагодине остало им је до Рековца још 6 сати путовања, па да стигну до овоје мете. То им је био последњи дан путовања. Пошав из Јагодине, опет повтори жена своју кукњаву: како ће у селу живити ? — Лепо, — одговори јој муж. Кад може поп и попадија да живе у бунару, зашто да ти неможеш живити у лепом селу Рековцу. — Бог с тобом — рећи ће жена — шта говориш ! Зар неко и у бунару живи ? Па још поп и попадија ? — Сажаљевам сироту попадију. — Јест у бунару живе обоје. Сад ћеш се уверити, јер ће мо баш туда проћи. — А дал су ваљада осуђени, да такове муке трпе ? — питаше жена. — На против. Н>има се допада да живе у бунару а нико им не смета у томе. Та вест занимала је путницу. Замишљена је била. Не иде јој у главу, зашто да поп седи у бунару. — Сирота попадија — рече по кадкад забринута жена. Мало час стигоше кола до села. Ту су се путници мало одморили. — Лепо село — рече путница своме мужу, начелнику. — А каколи се зове то село, запита она. — То је село Бунар, рече јој муж. Сад јој је јасно било, зашто поп и попадија без осуде живе у Бунару. Та Бунар је лепо село са прекрасном околином. Из филологије, Влада. Како се зове она кост, што остане кад поједеш шунку? Рада. Обично зову наши кључ? Влада. А зашто се зове баш кључ. Рад а. Ваљдазатошто долазиод брава'." И. Б.