Стармали

126

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 16. ЗА 1881.

Само Словак не причнаје Да је жито — ј а ј е хххх Сви смо се ми родили, Наравски, од жена; Ал те жене имале су И својих мужева. Код Немца је друкчије, — Госино му тане! Јер његови иретци сви, Сви су били Ане. хххх Кад осетим ону сабљу Коју Немац деген зове, Неучтивост била б' прека Да се сетим дегенека,. хххх Немци свако место Називају: орт; То је врло искрено, И јасни су знаци, Да на сваком месту Желе бвт' — ортаци. хххх Избавитељ , реч је лепа; Немачки се каже ретер; И заиста као ретер и[ ави Често нам се само онај јави, Који праве путе бира И на време — ретерира.

После избора у Тителу. — А шта вам сада ради В.ира Вабин? запитам једног честитог брата из Каћа. = Е, да опростиш, ошвањио се! * * * Тиса кад је прочитао телеграм, да 1е Милетић са 488 гласова већине изабран рећиће љутито: „Та је л' само о Милетићу реч, мора се почињати са 48 ! (Бар да смо га на 48 година осудили !). * * * — Које су највећи јунаци у Шајкашкој ? = Она два пандура, што их је солгабиров наместио код мошоринске мутњаче, јер њих двојица намештени су да задрже од прелаза њих 2 0 0 0 бирача. *** Кад смо пролазили кроз ђурђево, а један мали деран од четир године истрчи пред кола, за шеширом му милетићева цедуља, а он диг'о обе ручице па виче : „Живио Милетић ! — Бре срећа његова, што га није чуо Тиса ! * * * Титељани се радују, што солгабиров Николић није изабран за посланика, јер би га онда морали они изгубити, оставио би их, а овако лепо опет остаје у њиховој средини.

Камо свечан дочек? Не Фали нам се ништа Анђелић како је дочекан у Руми; пре 1е дошао — него што је отишао. Он је мислио да су сви људи Митровчани, т. ј. да за његову митру много маре.

Несретна барока. Хумореска од С'екунда. У мислима мојим борио сам се већма него Иштоција за онстанак Чивута, оћу ли изнети један догађај мог чика Пере, догађај жалосно смешан, пј авичност надвлада вољу, те како настадоше лепи дани за рад, а и за шетњу, одлучио сам се да вам приповедим то збитије. Ја сам имао стрица — те као што нам је по несрећи сва вамилија лепа, био ми је и стриц леп. Човек око 50 година, мало нагурав, ноге су му биле као сремске левче, глава мало с назада збијена, као да је била у лончарском калупу, мало је био кратковид и наглув — Ћелав сасвим гако да је носијо бароку, обучен свагда у црн салонски анцуг, с цилиндром на глави, човек при том богат и поштена срца — а да је био и паметан види се већ штоје биомомак. Једно иосле иодне седео сам ја, и читао Ромеа и Јулију — у чигању застајкивах претстављајући себи Шекспира у најјачој ватри — љубавне глуме, кад наједаред закуца неко на врати — беше то мој чика преда мном. Оставио сам књигу прошла ме је воља на Ромеа, пошто сам био у читању узнемирен, у толико је више мој чика доетојанствено стајао, и по краткој паузи рече ми својим громко крештећим гласом — о синовче ти знаш да сам ја момак ]а треба да се женим јер је крајње време да се смирим, да дођем у паралелу са другим поштеним светом. И треба чико рекох ја, али човек кад оће да се ожени — ваља да има избор овоје будуће среће у рукама. Па да да синовче ни;е твој чика баш тако несправљен. Зато сам и дошао да ти кажем, да се манеш сад врашке матуре, док не прођу свагови. Добро чико ја нећу дотле матурирати —■ док се ви не ожените, ја већ кад за вашу љубав напуштам матуру, онда имам са неким м -лим правом замоиити вас, да ми кажете ко ће ми бити драга стрина. Фрајла Шана, моја комшиница. Право чико! рекох му. Да синовче ми се још нисмо ко о томе разговарали — али она се пред више њих изјаснила — да јој се и ја мало допадам али највише моја лепа коса. Сигурно незна да је то барока. Ћут да то никоме ниси говорио, јер какав је данас свет —' може јој то још у уши пустити — те би јој се ту воља покварила — међутим ја ћу још мало отићи к њој па ћу је лепо занросити — збогом синовче. Сретно драги чико. Фрајла Шана била је истина сирота — али поштена паметна — уз то мало сујетна девојка — беше јој око 40 год. та прошња није ми никако ишла у главу ма да ми се силом сто разлога намегало; Чика је мој истина човек богат, поштен — али човек ружан — најзад како је коме воља, тако и ја осгавих целу ствар — њима — наше село волело је Фрајла Шану она је била домостроитељка код пок: спахије Р. — те је сво.е знање и другима радо пружала. Око пет часова запалим цигару — те у шетњи сврнем код Јове на чашу пива — видим на столу „Блггарски в4сникт." — што их је мој пријатељ још лане тамо оставио — што Јова из дуга времена — и данас можда чита, одатле одем у шумицу де сам се прижељкивањем милих сл<>вујића сретан осећао, тумачих им сваки прижељак ослушкивах сваки цвркут — а плави димовни колути моје ц< гаре вили се више мене — заносно — мило Вече је сунчевим заходом здравило тију росицу што је на травици чекала бледа месеца, нисам ни осегио — да