Стармали

160

„СТАРМАДИ" БРОЈ 20. ЗА 1881.

Еекулапијаде, (Из бележака наших и гуђик.) (Продужење.) Дође жена из Лединаца у Варадин у апотеку и заиште за два гр инћа Драгутин-Фластера. Апотекар разрогачи очи и тиме показ^ св »је чуђење, — Тога Фластера немамо. Него ви ваљда хоћете Милутин -Фластера ? (Тако наш народ зове Етр1аз4г <1е МеШок), а од народа су и апотекари научили.) -- Не, не, знам ја шта иштем; Милутин -Фластера сам ја узимала пре две недеље код вас, кад је мој Милутнн имао вратобољу. И њему је то добро чинило, Али сад се разболо мој Драгутин. Вато ви мени дајте права Драгутин -Фластера, ако имате; ако немате ја идем у другу апотеку. И апотекар јој даде Драгутин-Фластера, (макар да је мало чао казао да га нема). мислећи у себи: ТТТто је добро било за Милутина биће добро и за Драгутина. Опет дође једна жена у другу неку апотеку и пружи ж рецепис* од кога је уздуж једна пола Фалила. Апотекар јој разјашњаваше, да јој он на то не може ништа издати. — Морате! — рече жена, — тако је доктор казао. — А шта је доктор казао. ■— Казао је, кад потрошим ову медецину, ако ми кашаљ не прође сасвим, да одем у апотеку и да купим још половину. Па ето ја сам осекла по рецепта, да ми не би дали целу медецину. (Не зна се како се апотекар том приликом помогао). Доктор Д. био. је врло озбиљан човек, — (бар је тако изгледао) а његов стари отац био је позната шаљивчина, Доктор Д., ради веће важности и боља ауторитета ишао је увек од главе до пете црно обучен; нико га никад у другчим хаљинама није видео. Али једаред, месеца августа, била је така грозна врућина и запара и наш доктор није могао да поднесе црне хаљине, него обуче неке биле, које је још ђаком носио. -Кад публика виде свога доктора у белим хаљинама. страшно се зачуди. Нред каФаном десио се и докторов отац, и неки немогоше на ино већ га запиташе: „Зашто господин доктор данас обуче беле хаљине. А стари шаљивчина онако поверљиво, ал да су сви могли чути, пришапну им : „Данас му није умр'о ни један болееник, па се томе радује. Зато је скино црне хаљине." (Општи кикот и смејање.)

— Одите брзо, господине докторе, моја је жена болесна. — А лежи-ли у кревету ? — Лежи.

— Па шта говори ? — Ништа. — Шта!!! Ваша жена ништа не говори! Е, онда ме немојте ни звати. Онда је доцне. Кад ваша жена ништа не говори, онда јој је ту крај.

Ово је било у Србији пре 10—15 година. У к чкој апсани лечио је доктор Н. апсенике. Један о д њих био је шугав. Доктор му је пре три дана преписао био маст од шуге, и наредио како да се употреби. Кад после три дана дође истом болеснику, а овај ни да макне са асуре, на којој је лежао, већ стаде кукати: Еј, докторе да од бога нађеш, шта ти уради од мене! — А шта сам урадио? — Та ето истукли су ме на мртво име. А све говорише: То ти је доктор преписао. — А ко те је туко? — Па наши стражари. Доктор онда призове једног стражара да му ствар разјасни, и овај (смешећи се својим левим, риђим брком) заиста му разјасни овако : „Па ти си, господине, наредио да га мажемо сваки дан двапут. Ми смо га мазали сваки дан по трипут. Па ето видиш, ни то му не помаже." (Продужиће се.)

ћата, Ката и тата. (Из N. I I. В1.» Весео је наш господин ћата — Његова је Ката. Још вееелнја је наша дилбер-Ката — Јер је сад удата. Највеселији је дилбер-Катин тата — Јер је скин'о с врата. О.

Грбави преводи. (Нревађа с немачког Грба.) Еше 1Тп1;егзисћш1§ пп 2и§е, Истрага је у промаји. Јсћ ћоГГе 1заИ те4егкећгеп хи коппеп. Надам се да ћу скорим опет чистити моћи. Ег 1з1; пасћ Вго(1 аћ§еге181; Отпутовао је за лебац. Ег тасМ Гћг б.еп НоЈ Прави јој авлију. Бхе Ка^аа1;горће 1§<; ипаи81)1е11)Нсћ Катин стих је неизостављив. Ег ћа<; ип8 ићеггазсћ! Он нас је попепелио. Бак пеиЈ»'Јег1§е \\ г ет 1> Новограбљива жена. Јсћ ћаће е1пеп ЗМ1уег*;ге1;ег Имам местогазиоца.