Стармали

190

„СТАРМАЛЛ* БРОЈ 24. ЗА 1881.

— Добро, добро, чуо сам, ал' молим данас ми није до тога, ево ми се укочио врат к'о у курјака, а и лево раме ми сева, канда га је ко намазао каквим „Радниковим" чланком. Пре бих могао сад писати чланке за „Дар мара" и „Домишљана" него штогод шаљиво... И тако, кад дође термин да изиђе лист, мора човек макар га болео зуб, или му бучала глава после сентиванских сватова, или ма му сушачка „Слобода" стала на ногу, или ма да га који банатски конФеренцијаш ногом удари, или ма да се очемерио читајући програм којег великохрватског посланика мора човек, велим, узети перо у руку и сести па писати штогод, што ке иришки дочекивачи моћи у кавани критиковати. Ни од кога човек у таквим приликама не зазире већма, него од —• дечка из штампарије. То је наш вечити гонитељ, то је наш Џингис-хан и Хаџи Лоја, који нам неда мира ни код куће, ни у бирцузу за ручком, ни у позоришту при курисању, свуда нас гони и појављује се, као дух у „Хиљаду и једној ноћи" са вечитом Фразом у устима: — Молкм рукописа! Кадикад ће промене ради донети згужван смотуљак хартије у руци, као што молују Хумболта и Бетховна и онда нам преда ту хартију с речима: — Ево коректуре! С тога је много угодније уместо писања за какав лист латити се другог каквог мирнијег посла, као сећи купоне од англо-акција, или бројати годишњи приход од 24.000 Фор. за никакав рад, или живети мирно преко лета на своме сопственом добру код Беча, и т. д, Али ко би онда писао за новипе? А да су новине нужне по опстанак овога света, о томе неће ваљда нико посумњати, јер кад не би било новина, неби било ни дописа из Немачке; кад неби било дописа из Немачке, неби наше социјалисте знале шта раде немачке комунисте; кад они неби знали шта раде немачке комунисте не Си их могли имитирати; кад их они неби имитирали, неби били социЈалисте; кад неби било социјалиста, неби се направио код нас оваки хаос, а кад неби било х а о с а, неби могло бити ни с в е т а, дакле су новине нужне и без њих не може бити света. То је сасвим логичан закључак и не може га нико побити. Шта више сваком ће јасно бити и ово: пошто неби нико за новине писао, да га штампарски дечко не гони, то онда из тога сљедује, да су по опстанак овога света штампарски дечаци неопходно нужни, заједно са својим девизама: „Рукопис" и„коректура!" С рукописом још иде и којекако, јер баш кад човека што тишти, онда му је лакше писати и критиковати светске догађаје. Кад га заболе зуб, онда ће тек моћи ваљано да осуди и да искали срце на каквом помађареном Чивучету, што у Пешти дрма светском политиком; кад га завија у трбуху, онда ће тек јасно умети свету представити програм каквог солгабирова; кад му сева у ушима, онда тек уме достојно да оцени говор каквог будућег хрватског министра пред изборе у Срему и т. д.

Али коректуре зада]у човеку много веће бриге, са својим силним штампарским погрешкама! Кад човек напише лепо српски: За кандидата Н. Н. заузеће се својски сви „Румљани", а оно у коректури сложено: За кандидата Н. Н. заузеће се сви „ Римљани"; — или иисац напише сасвим јасно: „куд ће ивер од кладе?", а они тамо сложили: „куд ћеИван (ваљда су мислили Мар шо ва) од владе?" Или је у рукопису стајало: „Господичић Н. ишао би на бал, ал му Фали једна маска*, а слагач направио: „Господичић Н. ишао би на бал, ал му Фали једна даска" ; — други пут напише човек читко и разговетно: „Тица ће скоро одлетити", а у коректури стоји: ,,Тиса ће скоро одлетити" ; — бивало је и то, да се напише: „Хрвати волу Србе, као своје очи", а у штампи изиђе немила погрешка: и као со у очи", и т. д. Ово су наравно много немилије ствари и ту мора човек очајавати од муке и кубуре. Кад се још уз то човеку укочио врат, ито не од гордости, него од ревме, онда сам уверен, да ми нико неће замерити, што данас не могу да пишем за „Стармали", јер нити имам на то нужнога расположења нити места (јер се рибају собе), па се бојим изићи ће што неуместно. Аб.

Писмо са онога света н р е ч а С Т Г О С II. М и л о ш у Д— и ћ у у Б- . . Возљубљени собрате! —Са особитим душевним задовољством сам слушао госпојинску литурђију вашу, коју одслужисте без — „Оченаша," јер видим, да хоћете, после толико година поповања вашег, мени да подражавате. Ја кад сам прву службу божију служио, забора вио сам читати еванђеље. А кад ме је један општинар мој, некви Кеља, запитао — „море попо, а ђе ј' еванђеље?" ја сам му лепо одговорио: — ено га у олтару! И с тиме, што је било, то и битисало. Ал вам морам саопштити, шта ме је снашло због тога на овоме свету. Чим сам се овамо преселио, а мој бивши епископ Платон с места ме даде пред себе звати, па ме, због оног једног нечитаног еванђеља осуди, те сад морам сваки боговетни дан, почев у једанајест сахата пре подне, (по вашем рачунању времена) дванајест глава еванђеља најторже-/ ственије да очитам; а док ја то чиним, дотле прође оно време, у коме друга браћа на пиво иду. А ви, ако не би знали се лепше изговорити, кад би вас ваша славна општина случајно запитала — »море, попо, а ђе ј' Оченаш?" — реците јој: „па ја ћу о малој Госпојини причекати, док се двапут очита!" Ваша ће славна општина са тим одговором за цело бити задовољна. —- А ваш епископ? — Ох, та тоје А н ђ е о човек ! Примите моје душевноје цјелованије. Ваш собрат | „Поп Влија."