Стармали

198

„стармали" број 25. за 1881.

да очајавамо, него да ОЈачавамо, Јер свака ствар на свету има и своју добру страну, а ми ваља да бу демо оптимисте, иа да само са добре стране судимо, те онда нећемо имати жалосних времена, него све саме веселе и леае ствари. Будимо дакле филозофи, па се ставимо у мислима на становиште наших противника и непријатеља (јер Исус Христос је казао, да и непријатеље своје треба да љубимо), пак ћемо видети, да је све добро, што наши некк попови, црквене поглавице, Шиђани (они дотични) и они некадањи омладинци раде! Пошто пак ми имамо далеко више непријатеља, него што је нас, то ћемо онда таки моћи увидети, да ти људи раде у корист већине, а тако и треба, јер наша српска мањина сасвим ишчезава спрам грдне множине оних других, који нису Срби. Лад би ми само себи угађали и оно само чинили, што је по нас добро, то би била крајња себичност, против које је наш спаситељ увек био, а проповедници његово науке морају против тога устати и радити, као што ево многи од њих и раде; а што се омладине тиче, она је увек говорила, да ће њезино делање бити ,нашто ширем основу", дакле она се не сме на саме Србе ограничити. Тако бар наши неки попови и неки стари омладинци тумаче са свог оптимистичног гледишта свој позив и делокруг, а ми ту можемо само слећи раменима и пожелети, да сваки буде по своме Фасону блажен! Новине су оад пуне реФлексија о састанку царева у Данцигу и о цветању карловачког алоја у натријаревој башти. „Стармали" што се тиче царева и њиховог договора, није рад да пре времена саопштава туђе тајне разговоре (то само пештански свезнајућн чи вутски новинари чине), а што се алоја тиче, њему може „Стармали" само завидети, јер он је ево дочекао своју шездесету годину, па је у тој години п р о ц в е т а о, а до сад си видео на њему само л и с т са бодљама, а „Стармали" је сада тек у четвртој својој години и он је још за сад само бодљив лист, а бог зна да ли ће кадгод процветат и (слабо га претплатници залевају), ида ли ће дочекати шездесету своју годину! шетњи по Новом Саду опажа човек од неко доба неку промену: нека деца се купе и туку око алваџија и по поотама; сокаци су пуни неке издеране хартије; по телеграФским жицама висе неки запети зма еви, и сећају човека на Франклина (и по електричној жици и по змају), — а то су све знаци, да су се школе почеле, и да сусебудућа господа, будући адвокати, доктори, чиновници и шусстери, озбиљно одали на науке, да „спјеше" својој мети. Али то је све невино. То трљање њихово, само је несташлук, то дерање хартије само је живост, а то пуштање змаја само игра, али нека пазе родитељи и учитељи, да им у старијем добу, кад буду људи, оно трљање по портама и око алваџија не пређе у озбиљну тучу и отимање; оно дерање хартије, нека се не претвори у дерање листова прошло-

сти српеке и нека не пухптаЈу временом љуте зма јеве против рода свог, а што виде код неких старијих данае — то нека се угуши у мору заборава. Аб.

Досетке, нажвности и др, из дечија света, (Наставак.) 0 вруштуку примети отац да киФле, које му је данас пекар послао, као да баш нису дапас печене. Љутио се и псовао је, — па рече свом синчићу да отрчи преко пута к пекару, па да каже, ако им још једаред пошље старе киФле, онда више нећеду код њега куповати. Синчић отрчи к пекару и овако изврши свој налог: Поздравио отац, и здраво се љути, и каже, ако још једаред успечете јучерање киФле, онда нећемо више код вас куповати.

Учитељ је говорпо деци о звезди Даници. При завршетку рече: то је та звезда што је наш народ у вече зове вечерњача, а у јутру, — но кажи ми, Ацко, како се та иста звезда зове у јутру ? А ц к о. (Неможе да се сети, па ћути). Међу тим почеше му друга деца дошаптавати како се зове. А ц к о. (љут). Молим, господине ови ми све дошапгују да се зове к о р њ а ч а, — а ја за цело знам, да се не зове к о р њ а ч а, само не могу да се сетим како се зове.

Мали Сава С . . . . био је немеш. Још његов прамдеда, незна се за какве заслуге, добије немешку диплому; — и њега су код куће учили да, кад се потписује увек пред своје презиме мете и ова два слова: „от%а то је Сава увек и чинио. Али није Сава јунак ове белешке, него његов друг Милан, који се једаред шњиме споречкао и онда му у љутини рече : јесте, ти што си немеш, за то мислиш да си бог. Сава се на то нађе увређен ; оде па свога друга Милана тужи учитељу. Учитељ призове Милана и запита га за што је то рекао ? Милан одговори: Јесте, господине, он заиста мисли да је бог. Учитељ. А како то? По чем ти то судиш? Милан. Па ето, господине, видите сами, он се и не потписује другче него С а в а о т.

Евица. Је-ли, отац, зашто има у попиној башти толико босиљка ? Отац. За то, чедо моје, што је он свештеник, па му то треба. Евица. Да, — али то није прави босиљак, ! него коњски.