Стармали

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 8. ЗА 1882.

ко.ја со зове иоаулараим језиком : ввштичина луцњава (Нехепбс1т?б), и на коју се хвала богу за сад још ие пдаћа пордија, те по либералним нашим законима, може је сваки грађанин сте^и, и од ове тековине не иште држава за себе и своје чиновнике уобичајених 70 процената, које би ми као лојалви грађани драговољно уступили. Пишући дакле овако за „Стармалог' више пута морам да се сетим Бајста, те да уздахием : „ Свет види моје смешеЛе се лтје, али не види моје неаресааване иоЛи". Но како је свакоме човеку, особито који је већ порезна глава, лакше кад се у каквој невољи коме потужи или кад пусти срцу на вољу те који пут уздахне и јаукне, то се ваљда ни мени неће замерити, ако пишући ово будем који пут принуђен бодом и севањем у којој год провинцији мојега тела, да јаукнем и уздахнем : мени ће онда бити лакше, а претплатнике (а особито ненретплатнике) неће то ни онако заболети. Елем да дођем на саму ствар, т. ј., да вам штогод причам, шта сам у шетњи мојој по Новом Саду, којегде приметио и опазио. Даклем пре свега да се сетимо нашег добротвора и усрећитеља Бонтуа (Ајао, ала ме љуто заболи !) — мора се признати, да он краљевину Србију није оштетио, јер он са краљевином том није ни имао никаква посла, а што она влада у кнежевини Орбији није боље очи отворила, томе није крив Бонту, као што га неки тако јако крнве, да би човек од њега могао већ левчу направити. Други „благодјеј" народа нашег, то је господин Аиђ —

Освета ђаволска. (Свршетак"). Калдрма је тврда; младићу је зло он није навик'о иа нежности такве, и ја не знам шта би и било од њега. Али милосрђа још у свету има. Зар случај је хтео, ви реците судба: туд прођоше људи што уз кола иду, оштрим оком гледе, тако бригу брину да ио улицама има мање душа, јер ови јадници — згрозите се на њих гомилу живота премилих човеку на свет онај шаљу а насилним иутем зар не знате ко су? — Сетите с Бајрона, коме иас је био пријатељ најбољи ; на сад разумете: туд нрођоше људи [у рукама замке] што ватају псе. Биде младић лежи у злој несвестици ; стужи им се срцу, побацају замке јер их не требају, загрну рукаве, један га подигне, други му помаже и лако га ноге — али не у кола јер то би их могло одвест на робију —

(Јао, та ово је бол, да се не може више сносити, баш ме је до срца заболело /) ал банди градској не може нико замерке наћи, она је заиета цедога ручка о иншталацији дивно свирала и то тако дуго да су се сви насвирали, а како музика „весели срце человјека", то су се сви весели разишли куд који. А онај, који је повод весељу и радости чијој, тај се зацело може назвати „благодјејем". Даље сам опазио у шетњи мојој и то, да наше госпође све знају и да им више ништа не треба да уче. То сам увидео из тога, што оне не осећају потребе, да иду на јавна иредавања. (Ах, ала ми севну љуто кроз све живце, та хо Ие ли веИ једанаут бити краја тој невољи!) оне дакле знају и познају све наше заслужне педагоге, васпитаче њихове деце и знају њихове принципе, па шта ће им предавање о Несторовићу ; оне познају и све наше друштвене прилике и познају им типове, па шта ће им предавање о швигарицама; оне су кроз нроникле психологију животиња, с којима живе, знају добро цељ свега живота на свету, па нашто им предавање о томе на што су животиње и да ли оне имају душе и разума ; опе знају какве врлине треба да красе женску гдаву, на на што им у предавању износити узоре грчке и римске^ Приметио сам у шетњи по Новом Саду, да се у југу наше државе многа крв улудо пролева (Ајао, дајте ми бенђелука да ништа не осеИам, ово је веЛ и сувише!) — но даће бог, да се ипак на добро окрене! Што се тиче новосадске калдрме (Уф, ах ме заболи чланак у нози !) она се сад онравља и дебело песком посипа, те како већ к'о се приличи у прву кафану за тим у болницу да се младић лечи.

[Ако је по води, место тих тачака нек женски замисле ; јаук и болове болест младићеву. . . заналење мозга. . . а мушки се сете : лепе госпођице и њених уздаха. . . туге, плача, страха. Може и обратно, ко се кога сети ; знамо „Ве ^изШжз поп ез! сЉри1;апс1ит" или шго се српеки а простачки каже „неко воли нопа неко попадију" па ко кога воли тога нека жали, а то к'о што рекох месго.тих тачака.]

А пита ли когод: шта је даље било ? Кво шта је било: Младић оздравио. У лекарству има много нанредака, а лекари вешти, сами е' чуде себи, један смисли ово, други удесио те мишу из репа репић израстао, трећи опет неком променио очи, а четврти коме одсекао ногу, то ли не е њему заленити главу.