Стармали

„ОТАРМАЛП* БРОЈ 13. ЗА 1885?.

у уреднпчким кошаревима запалити и толике силве лирске песме, те би биле изгубљене за потомство, а нсто тако могло би и много заљубљено срце калуђерско изгорети од љубави — према своме народу и иодруму. Но срећом изнађено је ново средство, које су назвали „Мата фуегос", и којим се врло лако ватра гаси, а осим тога и нова материја, од које би се имале правити глумицама хаљине, које не могу изгорети, — само је малер и иронија судбине, што у берлинској изложби, при пожару, прве ствари, које су изгореле, беше исти „Мата фуегос" и та непрогорива матерпја, као и модел од позоригнта, каква би се имала градити, па да буду одватре сигурна. С тога држимо, да ће се та материја и „ Мата фуегос" само за мање ватре моћи употребљавати, п. пр. са „Мата фуегос" моћи ће се гасити цигаре и свеће, а од материје, гито не може да горе, правиће се, а можда се већ и праве данашње жигице и иетролеум , што у новосадс.ким фењерима стоји, јер и кад је парни млин новосадски изгорео, кажу да је све до краја изгорело, само се иетролеум у лампама и фењерима при том пожару није могао да запали, него је на срећу невредим остао. Наше ваљано својевољно ватрогасно друштво добро би било да се постара, да по неколико „шприцева" стоје увек у приправности онамо иза кућа пијачарских с дунавске стране, јер оно ^убре, птто тамо векове борави, у великој је опасности да се запали. " Ш®МЛПД1. ђаковање царовање,*) Ванигао К. Костић. У кафани „код крста" свира позоришаи оркестар. да се све разлеже. Баш сад је одсвирао „Сеоску лолу," а кир ђорђе Р—с је већ у једном ћошку давао климајући главом такт музици, и пуно хармоније допуњавао контра-бас својим мшгозвучним хркањем, да га је онај „политички келнер," што је за блажених времена нудио гостима „порцију Бонтува," морао из сна слатког пробудити. Док сам све то сагледао, слушао и дивио се седећи у једном ћошету, баш испод слике Гарибалдијеве, који је мирно гледао у онај радикални астал, т. ј. чаше с леве стране, у ком су радикали своју позицију имали, па се можда и сам чудио, каква их је судба баш тамо нанела, да по1епб уо1епз морају да гледају у велику слику Јов. Ристића, која је у супротном ћошету висила, — дотле је за мој астал засео један постар дебељко, и баш кад га приметим бри-' саше ~он марамом знојавно чело. Обриса за тим усне од пива, тури мараму у један џеп а из другог извади табакеру, и поче савијати цигару. Пошто је то код кафанских људи обична ствар, то сам се слабо на њега и обзирао, већ сам са задовољством сркао своју као пакао врелу и као први пољубац слатку, и као нечија савест мутну турску — каву, коју ми је Тома из четвртог ћошета овај час скувао и својеручно донео; па ми се и нехотице иоткрадала мисао, како би ова кава још сто пути слађа и при јатнија била, када се неби овако у кафани пила, него *) На расписапу награду. У.)

те би се онда лишили тога украса вароптког, што су нам га јопт очеви паши заједно са варотпким држав пим зајмом у наследство оставили. Лб.

У Ш Т И П Ц И, О Не знам до дупте, ко ће бити владика бачки, ал' да ће му Аца Зуб у „Турском народу" оду написати — о то^ бих се смео опкладити. * * * § За онога попу, тпго је по Срему купио потписе на неку адресу, веле да је тако бистар, као да је Ст. Гермамо&ог теја пио. * * * ~ Онај министар, тнто се иајвише упсо, да се у београдском позоритпту даје „Рабага" — ратосиља се сад и вели: „џаба га!" * * Баш они, који су наредили да се у позоришту београдском па публику потегпу тесаци , показују да су неотесани, те да би њима баш требали тесаци. * * * Л Сад како је Абердар опет почео да добива нове п нове тешке ордене на груди, опасност је, да се човек под тим теретом не' савије, те ће морати од сад још јачи мидер носити. * * * О Приликом преставе „Рабагаса* у Београду ма и у каквој малој собици, па ма и у место онако вепгга оркестра чуо се само један гласић, који би од прилике шапутао: „Ево Којо, пиј' док је врела!" и бог зна шта би ми овако раздраганом од свирке, кафе, у памет дошло, кад се мој дебељко поче нешто мешкољити и по џеиови пипати. Ово ме опет поврати у сушту кафанску прозу, а мој дебељко пошто је све џепове ирегледао, па их и поново ревидирао и у сваки кутић прстом опипао, иоче викати келнера. Оркестар је баш тада и опет пешто живо свирао да му се глас скоро није даље од астала чуо. Ја га и опет погледах и видех где у устима држи готову незапаљену цигару; па као човек који се је и сам доста кафанела дима нагутао и више пута промукао довикујући келнере, познадох одма из искуства да му недостају палидрвца. ГГопипам се по џепови, нађох две три и пружим му их. — „Хвала, хвала вам господине" говгрио је узимаЈући исте, те њима цигару припали. „Ови проклети келнери, као да су глуви, могао би човек промукнути вичући, а они се неби сетили да дођу." — „Искуство о томе и научило ме је, да и ако сам не пушим, увек волем да ми се по које палидрвце у џепу нађе" говорио сам обичном кафанском учтивошћу, која је поред свег тога што се звала учтивост, значила: сад си намирен, па нек је доста, пусти ме да слушам свирку. Но тако сам мислио ја са мојом учтивошћу, али не и мој новостечени познаник са својом занаљеном цигаром, њему као да је сад тек било до разговора, те одмах и настави : — „А зар господин не пуши ?"