Стармали

118

„СТАРМАЛИ* ВРОЈ 15. ЗА 1882.

трос непрестаео стајао, нигде од њих места уграбити, ј на сам принуђен био да их преварим, те тако ево дођох лепо до места, да се могу и ја мало одморати, а не фали мени ништа! Контролор, који сигурно ни сам еије онаке пасажере бегенисао, насмеши се на ово и врати се са матрозима на своје место, Јоја пак наручи бифтек и пива. Дугачки носови синова Мојсејевих отегпуше се још дуже. . . Аб.

Ала се молио Богу. Поп : „Је ли, Маро, ниси ли ти видила где год моје наочари ? Еио већ четрнаест дана како их тражим а никако не могу да их нађем. Мара „вирчофтерка" : „Јееам господине, ево их у молитвенику. Сеоски натарош и сељанин, Патарош. На чега ћеш ти, Илија, пасош ? Илија. Не знам ни сам ! На^арош. Је ли коњ, во или крава ? Илија. Та како да ти кажем : није ни коњ, није ни кобила, а није ни ждребе, него је, да опростиш, кобила омакиња. Натарош. Какве је длаке ? Плија. Није готово никакве ! Патарош. А како то ? Илцја. Кад се ождребила била је кулашаста, а ево већ две године ниЈе се лињала, сад какве је длаке не знам ни сак Иатарош. То се мора знати, јер друкчије ти не могу дати пасош. Илија. А ти је пиши нод мркушу! Натарош. Какав је жиг? Илија. Готово викакав Натарош. И то се мора знати. Илцја. А ти пиши: на сапи као мингуле, а на носу два повраза Натарош. Има л' још какве белеге ? Илија. Има, ал то немој писати. Натарош. Али то се мора писати у пасош. Илија. Е, кад је тако на част ти насош, мени не треба ! Натарош. А за што, Илија ? Или)а. За то, што је онда неће нико узети. Натарош. А каква је то белега ? Илија. Така, да кад је одалачиш, а она реп међ ноге, па неће да креће. Натарош. Е то нећу нисати. Илија. Наниши и то, да ће се глувне недеље ождребити. Натарош. То се у насош не пише. Илиуа. Кад се не пише на част ти пасош! (Окрене се, залупи вратима и оде). Лаза Кнежевић*) *) Врспи сарадник даш Лаза КиежевиП, бележпик у Ст-Футогу умрмје 23. мајао. г, иа велигсу тугу свакога, кога.је ноз навао. Овај весели дијалог вадимо из његвих заоставших хартија. Ур.

Оамо прву, Неки Циганин на н-ском вашару украде једног коња Али зла му срећа прискочи јер га на брзо ухватише и суду предадоше. То се догодило у оно доба кадл су још батине цветале и судија осуди Дигу на двадесет и пет врућих. Цигану не беше ова пресуда мила те се непрестано изговараше али му то изговарање пишта не номоже. Напо слетку када виде Цига, дамуништа не помаже реће судији ; „Али молим вас господипеопростиге ми макар само прву." Судији се допаде ова Цигина досетка н заиста му опрости прву. Ескулапијаде (из бслежака наших и туђих.) (Продужење.) „Еј мој докторе нема ту ништа, ја ћу да умрем !" рече кашљуцајући стара госнођа Н. своме доктору. — Овај је био наглув, па није добро чуо шта му је рекла, а знајући да она иначе сваки дан наваљује, да ју пошље у купатила, па мислећи да је и сада то рекла, одговори: „Куд ћете, за бога, видители ви какво је то време ; претрпиће се још коју недељу !" Ноћу око поноћи позову доктора Л. да дође к једном болесном сиромашку путунџији. Доктор се брзо обуче и похита к њему и кад виде да овоме ништа друго не фали, само има далак (већ од месец дана) — он се наљути и рече: „Ала за бога човече, како си ме могао узнемиравати ноћу због таке маленкости!" — А овај одлвори: „Та знате, господине ја знам да ви дању имате много болесника, који могу и да вам плате, па ко [велим, за нас сиротињу нећете имати каде дању, — за то сам вас нозвао ноЛу. На пијаци сретне се доктор Н. Н. са мајстор Луком кога давно није видео. Поздрави се ш њиме и рече: „0, мајстор Лука, од кад вас нисам видео ; ал ви сте ненпо омршавили; шта вам фали?" — Мајстор Лука је био препредеи мајстор, ал се каткад знао учинити као да је најпростији глупак на свету. Он поче снебивати се, крхати прсте и запита понизњејше: „А хоће ли, господине, што коштати ако вам кажем ?" Доктор Г. лечио је снаш Алку дуже времена од стомака, и смејао јој се више пута кад му је она доказивала, да је морала прогутати велику жабу, јер јој се \векчини као да јој нешто скаче по стомаку. Снаш Алка је прилично издравила, ал је једнако доказивала, да је морала прогутати велику жабу. Кад се доктору то већ досадило, он још рече : „Знате ли шта, снаш Алка, није вајде, већ гледајте какогод да прогутате још и једну велику роду 1 — ако вам ни то не помогне, онда за вас нема лека." Дође кућевни доктор к милостивој госпођи Н. Запита слугу, јели милостива госнођа код куће ? Слуга одговори : Ј есте, господине докторе. Доктор чека у предсобљу, мислећи да се можда госиођа облачи, кад му слуга не вели, као обично, да уђе унутра. Чека, чека, седи као на жеравици; напоследак му