Стармали

158

„стагмали-' број 20. за 1882.

ви поче да грди, но Стајић му саветова да ћути, ,да не буде сам", те тако још десетак њнх наседоше и од тога доба не хтедогпе му више шешира гњечити. Надмудрио га. Два страна човека дођу у неку варош и одседну у један исти бирцуз. Но бирташ је имао само још једну једину собу празну, а у овој је било два кревета. Ту собу понуди даклем бирташ оној двојици и ови буду задовољни. Но кад легоше да спавају рећи ће онај један: — Господару, немојте ми замерити, али ја ноћу страшно хрчем, те може бити да ћу вам сметати у спавању, али не могу шта, кад ми је таква нарав. — Не чини ништа, одговори други промисливши се мало, имам и ја неки обичај, па ћу вас молити да ни ви мени што не замерите. — А какав је то обичај ? запитаће онај први. — То је управо рећи моја белест, дода други: ја сам месечар, те сваку ноћ устајем и тумар а м п о со б и и напоље; но то вама нека ништа не смета; ви само спавајте и чините се и невешти. Кад се смирише. ал' ти наш хркало не мога никако да засни, него је будан све чекао, кад ће му „шлафкоморат" устати и почати тумарати. и не смеде да заспи бојећи се да случајно на њега не натрапа и да му пехотице не учини каква зла. Међутим је онај други заспао као заклан и ни макнуо се није, јер није ни био месечар, но се само шадио, знајући, да онај онда неће смети заспати, те дакле веће и х р к а т и и њега тиме будити. Кад у јутру јутро освануло рећи ће хркач ономе другом: — Добро јутро ! А ви ноћас нисге устајали ни тумарали! — Нисте ни в и хркали одговори онај смејући се у себи. Ловачка прича. Један Енглез издао је читаву књигу о својим догађајима при ловлењу. Кад не можете целу књигу читати, а ви читајте бар ово: „И у Индији сам много ловио. Једног дана ловећи са мојим пријатељем били смо уморни и зловољни, јер нисмо ништа уловили. Враћајући се кући опазимо под једним дрветом велико с једне сгране одаднивено буре, — ваљда су га Индијанци амо донели, да у њега наоеру воћа. Ми бесмо гладни и ту нам се учини згодно место, да поједемо оног ћурка, ког смо имали у торби. Метнемо ћурка на буре, као на неки сто; али у тај ма чусмо неко чудно мумлање; кад погледасмо на страну имасмо шта и видети. Један пантир упутио се к нама и тако нас је гледао, као да вели: станите, и ја сам гладап! Ми почнемо узмицати натрашке и дошавши до дрвета. попнемо се на дрво. У то и пантир стижо и строваливши буре зграби ћурка с бурета, чинећи се и не вешт, као да нас није ни видео. Ми смо са дрвета гледали како слатко руча наше печење.

Наш положај није био најпријатнији. Кад та погана звер буде готова са ћурком, онда ће доћи ред и на нас, — јер њеној глади ћурак је само залогај на један зуб. Па шта сад да радимо 1 Невоља нас начини досетљивима и ми се одлучимо да ухватимо пантира жива. В1скш Гас1;ит. Полако се спужамо с дрвета, дошуњасмо се до бурета, поред кога је пантир последњи батак гутао и — и дигосмо буре, па пантира њиме поклописмо, — а ми обојица на буре седосмо, да буде што сигурније. Онда нам је тек жао било што нисмо сваки бар за једну центу тежи. Пантир је у бурету скакао, свакојаке гимнастике правио, и опасност је била велика, да ће буре стровалити, па онда тешко нама! Мој пријатељ досети се и сада нечему. Он је пазио кад ће се пантиров реп, у том његовом окретању, помолити кроз рупу од врања. Бог и срећа даде и реп му се помоли. Онда ми зграбимо реп, извукосмо га кроз руиу колики је дуг био и држасмо га спажно обојица оберучке. То је било здраво добро; пантир нас није могао осакатити, јер између нас и њега стајаше буре, као неки штит. Наш је план био да вукући пантира за реп, довучемо га нашој кући. Али је то био рачун без бирташа. Пантир је био јачи од нас обојице, — и место да је он ишао куд га вучемо, поче он нас да вуче. А куд би нас одвукао? Одвукао би нас до своје иећине, где би нас дочекала његова жена и дечица. Кожа нам се јежила кад смо на то помишљали. А ако му пустимо реп из шака, онда ће нам то исто бити, само мало пре. Шта сад да се ради'! Сад се опет ја нечем досетим. Досетим се да ту друге помоћи нема, већ треба пантиру везати чвор на репу. Та пас је мисао спасла. Везасмо му чвор на репу, једаред и други пут; стегосмо га јако, да се не одреши, — и кад се уверисмо да је чвор на репу тако велики, да га не може провући кроз рупу од врања, урличући оде пантир са буретом заједно , оде у шуму. А ми дођосмо у свој стан, живи, здрави и неповређени. (Читајући ово падоше ми на памет данашње прилике и садашњи лов енглески у Египту. Да-ли ће ови поклопити Египћане празним буретом. Ако их поклопе, да неће ови буре стровалити. Да-ли ће промолити реп кроз рупу од врања, и тек онда, да-ли ће ловци зверку или ће зверка ловце одвући куд не би хтели. Да-ли ће јој моћи везати чвор на репу. Дали ће се вратити кући живи, здрави и неповређени ?)

0 П а С Н 0. У „ћоси" има један дописник који се потписује „Ждим, ждим." Признајемо да је ово име доста страшно, али је и опасно. Јер само једна штамиарска погрешка, па у место „Ждим ждим" можз да изађе „Звиждим," и то би се могло тумачити као