Стармали

162

„СТАрмАЛИ" БРОЈ 21. ЗА 18*5 2.

бити да ће и овај „Е р а" утрчати гологлав у Гарашанинову воденицу и онде се брашном његовим намазати, ако га когод случајно новија. У нашим крајевима уместо и Ера" кажу „Шијак," а Шијаци су опи људи, што не могу да распознају своје рођене ноге. Ту је онда зло, кад дође до бегања! У овом првом броју „Ере" на више места се папада на Лазу Костића, као уредника „Српске независности." Али то је све било излишно и слаба увреда за Лазу, него ако хоће уредништво и Ере а да Лазу заиста вређа, нека и од сада прави онако дивне каламбуре, као што је онај на страни 3., где се разлаже, да је „политика" српска реч, и да дслази од „полица" и „по лица" и „личина." Јер колико ће се Лаза па оне друге нападаје освртати или не, то незнам, али на оваки атак на богатство српске фразеологије и гипкости речи, као што је учињен гореспоменутим каламбуром, знам да ће и сам Лаза из флегме изићи. На насловној слици „Ериној" има и мото, који гласи: „Ао Еро тврда Вјеро" (Бранко). Из овога се види, да је Бранко нисао своје песме ј у жн и м говором, што до сада није нико знао, а уједно и то, да је именице писао великим писменом („Вјеро"). Ове су ситнице важне за филологе. Него јужни говор зове се друкчије иерцеговачким, па можда је због тога Ера тако употребио, те исправио Бранка онако по своме. Ал' да се манемо овога, па да пређемо на друге ер -лаве ствари, ако их узможемо наћи, јер је у Толдијина љубав О д Ј о в а н а А р а љ а. ПРВА ПЕСМА Осврће се Мађар. уздишућ' погледа _ У времена славна из времена бледа: 0 старојзи слави некадашњи тића У души му бруји — тек к'о нека ирича. Ни ја своју тугу не знам чим да блажим, Па утехе и ја у прошлости тражим; Грлим оне, што су отшли у неврате. II мртви ми дају, што ми живи крате. Толдије се сећам, ком сам песму свио, Још у доба, кад сам млад. раздраган био; Проста је то песма, нроста. без украса, Ал из чиста срда добила је гласа. Ох када би опет — та не славе ради Већ да ми се душа певањем подмлади, Ох када би мог'о, ох када бих знао, Кад бих опет таку песму отпевао! Млади Лајош сео на престо оца свога, Левенте га дворе и господа многа; У Будиму горе зида нове дворе Вилинска изгледа - нек се нриповеда.

томе код нас сада велика оскудица, пошто нам је све у реду, право, ваљано и честито. Из једнога села у бродском протопопијату- пишу ми да онде има један свештеник, који за своје парохијане вели, да су „марва бесловесна", а исти је свештеник онде већ 16 година, па зар их није могао просветити? Дописник мој вели, да се десио онде баш на божић прошле године, те је чуо ову и оваку предику из уста тога смиреног свештеника: „ ... није божић за то дошао, да се наждерете ракијетине и винушине, те тако по целу ноћ по сокаку тумарате дерући се и цичећи : хи, хе, ихи! (овде се свештеник тако дерао да је сва црква јечала), па тако осталом свету спавати не дате, а верујте — особито ви младићи и дечаци — ја се не бојим вас тројице, па ако ми још једном ноћу покрај мог квартира прођете цичећи и вриштећи, верујте, опет вам кажем, да ћу ја излетити на поље, па једног или двојицу зграбити, у мој „гонк" увући и тако вас излемати, да вам више никад на ум неће пасти цика и вриска.. Овака предика на празник м и р а, заиста мора парохијане посветити и душевно „сазидати" ! Ово да смо читали у „Ер и" или да је који Ера говорио, ми би се смејали, а овако морамо плакати. Читамо у „Застави" у донису из Бечкерека, да у тамошњој српској читаоници има само један српски лист (и један немачки, па то је све). Кад тамо друштво држи један једини лист, да колико онда држе поједини људи? Они ваљда држе по фртаљ или половину листа? Него ја држим, да би се тим људима могло помоћи. Као год што „Не в ен" и штм итмминаиииипмиммииинвининиидммвншмиииииниииммнинивидиииии 'Голдија је њему уз колено био, У јуначкој игри време ј' проводио; Пемакову главу у грб су му дали, Једанајст племића у пратњу му стали. Стишала се ратна арева са свих страна, Мир се расцветао к'о маслине грана; Одмарају с' борци на кућњему прагу, За бојеве нове нову купе снагу. Свако се одмара, само Лајош неће, Велика га душа и сад напред креће: Идем проћи земљу, у себи ће рећи. Одговор је голем на краљеви плећи. Нит је кога пит'о, нит се договар'о, Узе на се рухо просто и постаро, Неколко улара собом је понео, Па је онда коња најлошег уеео: Иде, ђоја, коње изгубљене тражи, Ал приклања ухо свакој новој кажи: Какав терет носе, на што с' туже људи, Распитује како с' сиротињи суди. Путујући стиже близу селу неком, Ту је лепа њива са травицом меком. Ту кљусету своме опусти кајасе И са њега сјаше, да се коњ напасе. Баш је било вече, — јарко сунце леже Покривало рујно на лице натеже;