Стармали

230

претвара се у највеселијог човека, а чосто баш и у раскалашног. „Вертерка" је више пута покушавала, да с њиме заподене разговор, но он јој је увек или кратко и отсечно одговорио, или није ни пазио шта она све говори. Није је никад честито ни погледао; увек се занимао својим мислима. „Опростите, г. докторе — тако у Бечу називају све ђаке-медицинаре — али ја знам, за што сте ви тако тужни." Отпоче једног дана „вертерка" разговор, која се, што јој је Стева све више тужнији изгледао, све више за њега интересовала. „Ко?" запита је Стева. који није све чуо, шта је она рекла. „Би г. докторе." „Хм! може бити!" одговори Стева, мећући једном од деце термометар под пазухо. „Не, без шале, г. докторе" прихвати „вертерка" охрабрена тиме, што је данас од њега чула више од једне речи. Иначе јој никад није више рекао. „Ово ће сирото дете умрети" примети Стева. „Ја из ваших очију читам —" настави „вертерка". „Да читаву ноћ нисте спавали, јел'те? а прекиде је Стева. „Ах, боже мој, г, докторе, где бих ја то и помислити могла! Него ја читам из ваших очију, да вас је тако озбиљним а мелохоличним учинила несретна љубав.— " „Што год се родило, мора и умрети. Штета само, што се код многих то тако раио догађа" рече Стева више као за себе, бројећи ударце бма код другог детета. „Љубав је иајсветије чуство —* хтела је „вертерка" наставити започету тему. »Мириши на кољиво" рече опет Стева више за себе, кад је забележио, колико је пута у минуту ударило било сиротом детету. „Али за име света г. докторе, та ви и не слушате, шта ја говорим !" „А шта то, драга Игејо моја?" запита је Стева тако умиљато, да се „вертерка" растапала од радости, па за тим је уштину за браду, „вертерка" је била ван себе од узбуђености. Јер није знала, шта да рекне човеку, који је досада хладан и ћутљив био, а сад се уједаред тако нежан показао, да је чак и за браду уштинуо. Па још је назвао и драгом!" Само ону другу реч није могла разумети. Али тек пеће бити ништа рђаво, јер кад се хоће што рђаво да рекне, онда се не вели „драга"— то јој је јасно било. „Дакле још никаква одговора!" прихвати Стева, кад је видео, да му вертерка" ништа не одговара. „Ах: — одговори стидљиво „вертерка" — како сте ме преплашили г. докторе!" па се за тим умиљато насмеши, као да је хтела тиме рећи, да се баш не би срдила, кад би је г. доктор чешће тако плашио. „То долази отуда, што се нисте још навикли, да вам мушки лепе речи кажу. Навикните се, па се нећете више плашити. А сад збогом, драга Игејо моја! и он оде.

„Лекарски се савет мора послушати* говорила је са њим „вертерка", пратећи га до одника, што води другим болесничким собама. * * * Носле подне дошао је Стева опет у „вертеркину" собу, да обави свој посао пре нег што дође „штабсарцт" на визиту. „Вертерка га је са свим свечано дочекала и цифрастим речима понуди га, да после визите буде тако добар, па да дође на мали „јаузн". „Надам се — тако је завршила своју понуду да ми молбу никако одбити нећете. јер вами је као Словену зацело познато, како мора Словенку заболети, кад јој се гостољубље не прими оним срцем, којим га она нуди." „Зар сте ви Словенске крви?" запита [је Стева разрогаченим очима. „Ја сам Ческиња!" одговори „вертерка" поносно. „Ах, то ми је баш мило! А што сте лепога приправили за „јаузн" запита је он? „Белу кафу —" „Шта? ја белу кафу да пијем?" ускликну Стева као да га је „вертерка" смртно увредила и пође на, поље. „Молим, молим, г. докторе! Ви нисте пустили до краја да изговорим Бела је кафа за мене, а за вас наћиће се помало шунке, кобасица, сира и саламе и флаша две дрехерског експортног пива." „А, то је већ што друго!" рече Стева и свега га је прешло неко мило осећање, кад је чуо, да је реч о пиву. * * % Од тог доба Стева је сваког дана „јаузновао" код Ческиње, а недељом и благим дневима ишао је с њоме у шетњу до „хехстен хајрига". По некипут отшетали су се чак и до Дорнбаха и правили „ландпартије" по околним брдима. Отева се на Ческињу навикао, да се је решио, да је узме за жену, кад Октобра буде свршио годину свога војничког службовања. Бадава су га другови одговарали, да не чини тога. Он им је на то одговорио: „Ја сам искрено љубио једну Српкињу. Из почетка сам мислио, да и она мене љуби, али сам се после са свим разуверио. Ја сам јој био посве равнодушан. Она није мене љубила, већ Је заљубљена била у моју будућу диплому и рачунала је на удобан друштвени положај, који ћу јој мојим трудом и муком као доктор задобити, Све је на њој лаж била. После дана када ми се заклињала на верност, дошао је један свршен лекар, запросио је и — ова му је дала своју руку! Дуго јој било да на мене чека. Ја сам је презро, Ческиња пак и не тражи да је узмем, Мисли шта више, да ћу је ја зацело оставити; и често сам је затекао где плаче, кад о томе мисли. Али никад није ништа нребацивала, нити је тражила од мене икаквих обавеза, да ћу је узети. Она ме љуби чисто и несебично, као што може љубити, духом неразвијена али срцем непокварена девојка. Ја ћу је узети. То нека јој буде награда за њено добро срце-* И Стева је одржао своју реч. Узео је Јозефину

(