Стармали

14

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 2. ЗА 1883.

Да не озебе пећ. У некој иарошиди квартираше некодико солдата код једног познатог дипије. Наравно овај господар је увео кукавне солдате у тако ладну собу, да им се и памет смрзла ол страшне зиме. Солдати су чекади, да им угреју фуруну, ал не дочекаше, Кад им је додијало чекање, рекне један солдат другоме ад наравно да и домаћин чује: — Бога ти Јоцо смилуј се на ту фуруну метни на њу твој огртач, да се не смрзне несретница! Насем.

На свако питање може се одговорити, У једном друштву поведе се реч о томе, Да ли се може одговорити на свако питање. Неки доказиваху, да то не може бити. јер једна луда може ставити тако питање, на које ни сто мудраца но могу одговора дати. — Чуо сам ја то већ стотину пута, — прихвати неки домишљан, који се ту десио, — али ја вама ипак кажем, да ћу ја вама на свако питање одговорити, па било оно лудо или паметно, — то је мени шецко једно. — Но, то би баш волели видити 1 . — Е па добро а ви пробајте. И дружина редом поче да ставља разна и то врло чудновата питања, па која је тај домишљанац таки одговорио, — и то, да видите, не баш сасвим сакато. Ево вам примера ради три така питања и три домишљанова одговора. I. А- Како је то, да се Чивути и ногама и рукама опиру само да не буду војници, — а кад се какав „кшефт" појави, ту су ти они први? Домишљан. То је са свим природно. Јер они не воле проФ у н т е, већ проц е н т е. II. Б. Стидели се Маџари, кад се сете, да су нам негда обећавали ј е д н а к о с т? Домишљан. Боже сачувај! Они овако веле: Ми смо овде домаћини, а ви сте наши костоши. Ми, сећајући се обећања нашег, дајемо вам такав к о с т, н а који се ви морате ј е д и т и. Па зар то није ј е д-н а-к о с т?. — ха? ПТ. в. Зашто Цигани (:ма да имају свога војводу:) ииак немају свога патријарха? Домишљан. За то, јербо су Цигани сви црни; па им нико не може патријарха наименовати, — јер се не разазнаје, који је од њих најцрњи. У томе друштву, десио сам се и ја — „Стармали." Кад дође ред на мене и ја занитах Домишљана „Море, Домишљане, били се ти најмио у нас, па да делиш одговорност са уредништвом нашим и да одговориш на питања, која би нам дошла из публике?" И на то је, уљов, знао одговора дати, — одговори ; Би, а зашто не би!" —

И тако се сада умножио перснал нашег друштва, и ми од сада отварамо сталну рубрику „одговора" „Одговори нашег Домишљана " Сваки претплатник наш има права у разним сумњивим и чворновитим питањима обраћати се са^кратко формулисаним питањем на нас, а наш ће Домишљан потрудити се, да чворове раздрешује. У сваком броју одговориће на неколико питања. Питања могу бити врло мудра, али баш ако се ко усили да и какво лудо питање истеше, наш Домишљан ни од тога побећи неће. Граница нема других, осим граница пристојности и добре намере у наших питача.

Замишљена приповетка. „Мрзите се, свађајте се, Процесе терајте, Без поуке вере своје Децу остављајте. Тужујте се, — час општину, А час иредседника, Општинаре сваког редом, Та процес је дика. Учитеља лред суд вуцте, А школа нек зева, С комшијама гложите се И с десна и с лева," Тако б' попа придикао У нашему селу, То јест, кад би придикао По своме начелу. То би била придикица Нашег нопа Паје. Ал на срећу он нам никад Придике не даје. У Б-ци. 2 х 2=4.

Промена презимена. У Падерборну живи један чиновник који је имао врло мачиле нрезиме. Звао се „Мијау." Није му се допадало. Замолио је и добио је дозводу да може презиме своје променути и од сада се звати и нисати: „Муау." Ми се не би осврнули на овај велеважан догађај, јер се дешава и код нас да људи мењају своја презимена (обично оставе своје леио старинско нрезиме, па узму ма чије само ако мађарско уво не гребе:) — али наш колега „Васв-Вос1го§ћег Ргеззе" добро се сетио, па примети овако: „Али би то шпас био, кад би мачке у Падерборну сад на једаред окренуле другу ноту, — па у место мијао од сада да вичу: Муау!" (А то би се могло врло лако догодити, јер мачке у Немачкој, а баш и у целом свету, имају то право, да не морају ни дозволе искати, кад би хтеле да учине какву промену у оквиру своје автономије-